Uncategorized

НА ДАНАШЊИ ДАН преминуо сликар Божидар Продановић

НА ДАНАШЊИ ДАН-24. јануара 2006. године преминуо је наш завичајни сликар Божидар Продановић

Боје су тешке и опоре као туга, али и као сок од наранџе, и лагане као дах који затрепери и нестане. Боје су у сунцу, и сунце их претаче у црвени цвет и зелени лист. Прегореле су у влажном оронулом зиду. Сивом копреном прекрију обурване стене које су за кратко засијале бојом постања, у сунцу и ватри сазидане. Сунце је боја а оно и уништава боје-камен у сиво, а зелени лист живота у жуту боју трајања. Ми боје пребирамо, спајамо и раздвајамо и са њима певамо песму, свирамо фрулу, па све-и дрво и кућа и зрело жито- постају светлост.

Основну школу завршио је у родним Прањанима, а гимназију у Чачку и Горњем Милановцу. Након тога је дипломирао на Академији ликовних уметности у Београду у класи Марка Челебоновића. После студија, радио је као професор у уметничкој школи у Пећи 1950-53, а након тога и као професор ФЛУ у Београду, где ради до 1986. Ликовна делатност Божидара Продановића обухвата уљано сликарство, затим цртеже, графику и мозаик.
Излагао је на бројним самосталним и групним изложбама, као и на манифестацијама попут Октобарског салона, Графике београдског круга, Тријенала ликовних уметности у Београду итд. Бавио се мозаиком, цртежом и сликарством. Имао је преко 50 самосталних изложби, а излагао је и у иностранству
Учествовао је на 17. венецијанском бијеналу 1954. и 2. Медитеранском бијеналу уАлександрији 1957.
Добитник је низа награда, између осталог Октобарске награде Београда за сликарство и Златну плакету УЛУС-а
Наш музеј чува уметничку заоставштину сликара Божидара Продановића.
Преминуо је 24. јануара 2006.
Овако је Божа доживео полазак у чачанску гимназију:
“Свечано сам испраћен и седох у црни фијакер уз старијег брата Душана. Поздрављајући се с мајком облиле су ме сузе. Баба Маја ми је пришла, помиловала ме и пољубила уз речи: “Немој плакати, бићеш ти велики човек.” А и вучјак Лорд, који обично обиграва око коња лајући, не одваја се од фијакера, па и његове на мене уперене очи, нагоне ми сузе. А подаље стајале су сестре Нада и Циле, изгледале су тужне, растајемо се, ја одлазим даље у школу, а знам да су биле одлични ђаци, нарочито Нада, читала је књигу за књигом. Сестра Циле, док сам седео у фијакеру, пришла је и дала ми један замотуљак од хартије. Кочијаш Владимир је благо ошинуо бичем изнад коња, они су кренули. Баба Маја је стигла да иза фијакера проспе бокал са водом, да ми учење иде као вода…
…У нову торбу од коже (сеоска деца су књиге носила у тканим торбама) ставио сам и цртеже да са са њима похвалим пред новим учитељима…

Muzej Rudničko-takovskog Kraja / Museum of Rudnik and Takovo Region

Оставите одговор