Uncategorized

ОСМЕХ И ДОБРОТА КОЈИ НЕ БЛЕДЕ

Унуци покојног Миљка Чакаревића, поносни на све што су наследили од деде

Мада већ десет година “оре небеске њиве”, негде око новогодишњих празника Миљко Чакаревић опет “осване” у нашем недељнику. Његово лице на страницама на којима се људи опраштају од својих најмилијих, буди пажњу и радозналост. Пре свега, због његовог широког осмеха на увек истој фотографији, али и због потписа четворице унука – Слободана, Владимира Братислава и Предрага, који сваке године другачијим, а бираним речима, и на овај начин, исказују захвалност свом деди.

А прича о животу Миљка, који је преминуо 2007. године, достојна је сваког зрна поноса који гаје његови наследници. Рођен је у Котражи 1933. године, као четврто од петоро деце. Са 12 година, када је завршио основну школу, одмах после рата, отишао је у Железник, где је уписао Школу ученика у привреди “Иво Лола Рибар”. Први посао после војске био је у “Церу”, када је радио на монтажи хидроелектране у Међувршју. А већ 1955. учествује у оснивању Графичког предузећа “Светлост” (данас “Литопапир”). Те године се оженио са Маријом (1939), која такође почиње да ради у истој фабрици. Са Маријом је добио два сина – Драгана и Душка. Стигао је Миљко и да учи, па после полагања испита постаје ВКВ мајстор машинбравар – графички механичар. Свој занат много је волео, а као врстан конструктор и иноватор, много пута је, током свог живота био “јунак” текстова у разним новинама. У једном од њих, који је изашао 1978. године у “Чачанском гласу”, писано је да је уз помоћ свог сина Драгана, Миљко Чакаревић, ВКВ машинбравар у “Литопапиру”, у фабрици чију историју је стварао, контруисао справу (тунелско-термички заваривач-затварач), која је тада мењала десет радника. Годинама, док се наш недељник штампао у тој фабрици, када се свако слово ручно слагало, Миљко је био главни мајстор одржавања свих машина. Говорили су да за њега не постоји квар коме не зна лека, а све то радио је са великом љубављу и уз осмех, којим зрачи са сваке фотографије.14

sa-unucimaЊегови унуци Слободан (36), Владимир (32), Братислав (31) и Предраг (28) са поносом чувају успомену на свог деду. Оснивачи и власници две компаније, у којима ради око 170 запослених, кажу да је заправо све кренуло од деде и “часова” у његовој радионици, на које су одлазили одмах после школе.

–  Он је био скроман, али веома вредан и добар човек, који је до последњег дана живота био предан породици и свом послу. Кад заврши посао у фирми, радио је у својој гаражи… Чим бисмо дошли из школе, ми унуци бисмо прво радили домаће задатке, а онда одмах код њега у радионицу… Били смо, како је говорио, његови асистенти, а уствари је он био наш узор. Лепо нам је било са њим, научио нас је правим вредностима и свему што данас знамо. Уз њега смо стекли радне навике, остали везани једни за друге – приповедају уз сету Миљкови унуци, који су, уз бројне фотографије, донели и текст који је читким рукописом брижно исписала бака Марија о свом животном сапутнику.

Миљко је за изуме и техничка унапређења у “Литопапиру” добио бројне награде и похвале… Иако је имао много понуда и из иностранства, никада није напустио “Литопапир”. Желео је да му породица, која му је била на првом месту, буде на окупу у својој земљи, да му синови расту по традиционалним и православним начелима – причају унуци.

pezo-504-novi-izgledОсим лова, деда Миљко је много волео аутомобиле, а 60-их година био је први радник у Чачку који је купио фићу са траке крагујевачке “Заставе”… И о томе су тада писале многе новине. А први “фијат 850 спорт купе”, из исте фабрике, стигао је у породицу Чакаревић, јер га је Миљко купио за своју Марију, која је, као тада ретка дама за воланом, била сензација у Чачку, баш као и њен “фијат”. Ипак, најдражи ауто му је био “Пежо 504”, који је купио 1978. и од њега се није растао до смрти. Унуци су га недавно потпуно репарирали и сада је у одличном возном стању…

В. Тртовић

Целу репортажу можете прочитати у новогодишњем броју „Чачанског гласа“

Оставите одговор