КАТАРЗА, СВИМА ПОТРЕБНА
О књизи „МАГИ – КАО ДА ЈЕ БИЛО НЕКАД“, Душана Весића, Лагуна, 2018
На самом почетку књиге, која ће се дуго носити у срцу и џепу, као подсећање и као опомена, два питања. Зашто поново о Маги и зашто Душан Весић?
На прво питање одговор је знатно тежи, али користимо и помоћ самог ауторе који каже: „Начин на који је Маги живела и начин на који је умрла је тема многих контроверзних тумачења. Мада се чинило да се о њој још за живота све знало, а да се свакако све знало после њене смрти, контроверзе су с временом само расле“.
У уводном делу аутор пише о томе да је Маргита час слављена као „највећа уметница“, а потом се о њој говорило као „највећој наркоманки“. Њеној уметности је била неопходна валоризација, једно ново сагледавање, схватање и тумачење у светлу откривених чињеница и нових сазнања. У свему за Весића је било и личних разлога за ову књигу .“Што се мене лично тиче, истина је, у ствари да Маргити дугујем ову књигу“, нагласио је аутор и додао да књигу не дугујемо само Маргити, већ и себи, успоменама, разлозима због којих живимо, то дугујемо нашој култури у целини.
У овим речима је и довољно објашњења зашто Душан Весић. Аутор је рођен исте годне кад и Маги (1959), из истог је београдског миљеа, одлично познавајући Маги, од њене појаве на домаћој рок сцени, један је од најутицајнијих домаћих рок новинара са југословенских простора, аутор осам документарних ТВ серија и филмова, од којих су свакако најпознатији култни серијал „Роковник“ и филм „ЕКВ – Као да је било некад“. Написао је и три књиге о „Бијелом дугмету“. А оно најзначајније, уједно је и најличније и најинтимније, увек је гајио нескривене симпатије према чудесној хероини доба у ком смо живели.
Књига „Маги – Као да је било некад“ носи у себи пуно туге, бола, али и љубави, трага за одговорима – да ли је тако морало бити и шта је Магино окружење, а и ми који смо је волели, могли урадити, а нисмо, да би све било другачије. У књизи нема никакве произвољности, уложен је велики рад и труд, који подразумева дугогодишње истраживање, откривање некад и чини се безначајних ситница на први поглед, али кад се загледамо у ту животну слагалицу, звану Маргита Стефановић, видимо да је сваки делић, свака коцкица, сличица, веома важна за разумевање комплетне слике. Све је у то укључено, и разумевање општег друштвеног контекста након Другог светског рата у Југославији, стварање средње класе, којој је припадала Маги и њена породица, порекло породице, породични односи и конфликти и немогућност њиховог решавања у кући Стефановића. Пуно тога је написано и о никад адекватно леченој епилепсији код Маргите, о њеној зависности од опијата и на самом крају о сиди, од које је боловала. За разумевање Маргите Стефановић, њеног живота и уметности, свакако је важно пратити и ток њеног образовања. Једна од најталентованијих пијанисткиња свог времена (заједно у класи са Ивом Погорелићем), чија је каријера нагло и грубо прекинута. Ту је и опис београдског уметничког и музичког миљеа, важног за настанак ЕКВ-а, опис односа са члановима групе, разна сведочења о том периоду 1982 – 1994. У књизи су поменуте, а понешто и испричано о свим Магиним великим љубавима, мушкарцима који су јој много значили у животу, али је и напуштали у одсутним тренуцима и остављали је саму и нештићену, одноно незаштићену, каква је и била цео живот…
Подробно, са пуно муке и бола, описан је и период страдања и неразумевање, време, кад су Магин живот обележиле многе смрти и одласци драгих људи: Вд, Милан, Бојан, отац Славо и мајка Деса. На крају остала је сама, окружена једино љубављу неколико верних пријатеља, болесна, искоришћена и злоупотребљена, напуштена готово од свих и без средстава за живот. Није ово само једна болна прича о судбини уклетог уметника, посебно уметнице, жене на овим нашим просторима, ово је сведочење и о страдању многих од нас који се нисмо снашли у једном разореном друштву, у којем су изгубљени и загубљени негде у времену наши животи.
Весић користи поуздане изворе и информације о многим догађајима, тамо где су противречна сведочења о неким ситуацијама, користи и наводи више извора. Има и непрјатних чињеница и података о неком кога волите, али их аутор не наводи да би ширио непроверене информације и трачеве, већ само чињенице да се што боље разуме једна несрећна судбина. Весић управо сматра да то што је сама Маргита мало говорила о себи, својим проблемима, посебно у породици и о њеном односу са мајком да ју је то и довело на странпутицу, погрешне изборе у животу.
Посебно вредан део књиге је онај који се бави породицом Стефановић, пореклом Магиних родитеља (значајан опис породице Маргитиног оца Славољуба Стефановића Равасија, познатог ТВ и позоришног редитеља, рођеног у околини Чачка, одраслог у занатској породици, мађарског порекла Раваси, након смрти оца, када се мајка преудала). Славољуб Стефановић Раваси до краја живота није прекинуо везе са Чачком, али се о томе мало зна и има мало писаних сведочанстава о тим везама. Одрастање поред доминантне мајке, која је све своје амбиције пренела на малу Маргиту, а касније грубо прекинула њену успешну музичку каријеру, утицало је да се Маги повуче у себе и не затражи помоћ, а ни извесну заштиту од оца и других њој блиских људи, која јој била неопходна да настави даље. Све то скупа, утицало је да се Маги повуче у себе, не говори о проблемима, а због честих главобоља, као последице нелечене епилепсије, настале још у детињству, посегне прво за разним таблетама, а касније „утеху“ и „спас“ потражи и у тешким дрогама, које ће у знатној мери, као и касније откривена сида, утицати на Магину пропаст, али и пропаст читаве једне генерације, припадника средње класе одрасле у социјализму. Они се нису снашли у новонасталим околностим, блиском крају земље у којој су одрасли, а касније и њеном потпуном распаду, ратовима, сиромаштву. Опис настанка, успона и на крају пропасти средње класе, а самим тим и уметничке експанзије из ње проистекле осамдесетих година, која је доминирала културном и субкултурном сценом Југославије, веома је значајан у овој књизи за разумевање читавог контекста приче. „Екатарина Велика“ и многи актери књиге су припадали том свету и са његовим крајем остали попут сирочића, усамљени и напуштени, без заштите и помоћи институција система. Читава једна култура се урушила, а њени припадници су остали немоћни да било шта ураде за себе и за друге. Посебно тешка у свему је била судбина жена, уметница, попут Маргите Стефановић и Соње Савић. У много чему њихове судбине су се подударале, или преплитале, а у једном су биле у потпуности истоветне, по својој трагичности и по одбијању многих, који су то могли, да им помогну. Њихов вапај за помоћи, тачније крик, био је закаснео, многи нису желели да га чују, а они који јесу, нису умели, знали, нити су имали моћи да довољно и правовремено помогну. И Маргита и Соња су пуно урадиле за југословенску и српску културу, али су некако из ње незванично прогнане и скрајнуте и још увек званично немају место и значај који заслужују и који им припада.
Драгоцена су бројна сведочанства, као и прилози, које је открио и публиковао вредни, истрајни, искрени истраживач Душан Весић, а која се могу открити у поштеној, емоцијама испуњеној књизи „Маги – Као да је било некад“. Поред неких од до сад необјављиваних Магиних фотографија из свих животних фаза, ту су и њене приче, цртежи, делови необјављеног интервјуа са Маргитином наставницом клавира Лиликом и на крају сјајни текст Јелене Марковић „ЕКВ – Култура дроге, слобода и идентитет“, који на посве другачији начин баца светло на стваралаштво популарне групе. Значајни су и документи о Маргитиним започетим и никад у потпуности довршеним соло пројектима и замислима.
Све у свему, ова књига је једно болно и тужно подсећање на живот једне значајне уметнице, пијанисткиње, клавијатуристкиње, композитора, текстописца, никад у потпуности оствареног архитекте, на једну епоху, њен и наш успон и пад. Подсећање и на време, коме је недостајало више искрености, разговора, разумевања и солидарности. Значај ове књиге за схватање живота и судбине велике уметнице и једне епохе је огроман самим њеним појављивањем у јавности. Са новим чињеницама и допуњеним издањима у будућности, значај и утицај биће још већи. Културна и уметничка заоставштина Маргите, а поготово њеног оца Славољуба Стефановића Равасија, рођеног у околини Чачка, припадају у извесном смислу и завичајном културном наслеђу Чачка.
И за крај, цитат из песме „Заједно“ (1993), састава ЕКВ – Ми смо дозволили да ствари оду предалеко, ова борба је била испод части, против разума.
Душан Даријевић
