ДОБРИЦА ЕРИЋ, ЛИРСКИ ЗДРАВИЧАР ШУМАДИЈЕ, О ЧИСТОТИ ЈЕЗИКА, ОПЕВАНИМ БРИГАМА И НАЈБОЉОЈ ПЕСМИ, КОЈУ ЈОШ НИЈЕ НАПИСАО (РЕПРИНТ)
Зорица Лешовић Станојевић („Чачански глас“, октобар 2010. )
У природним лепотама свог завичаја имао је прве узоре, у жуборима река ослушкивао шапат живота, поноси се својим пореклом, породицом и отаџбином, на писање га је навела прва љубав… Ипак, прва објављена и антолигијска песма звала се “Сељак”, написана је пре готово пола века и почиње стихом “Леђа им храстова, увек повијена под тешким врећама брига…” У том сазвучју пева до данас. Сатима може да говори своје песме напамет, писањем, каже, спасава душу, а тиме оправдава и објављивање свега и свачега… Аутор је пет романа, 23 збирке песама, пет драма, више антологија и сликовница. Има статус заслужног уметника града Београда. Један је од ретких песника који се баве и прекодринским темама. Редован је гост традиционалних сусрета на Козари, а најтеже године је, каже, провео са Србима преко Дрине, у школама, болницама, рововима.
У Чачку је боравио на позив Књижевног програма Дома културе, који у оквиру “Дечије недеље”, ученицима чачанских школа сваке године поклања дружење са познатим песницима. С пажњом су га слушала деца у ОШ „Степа Степановић“ у Горњој Горевници, „Божо Томић“ у Пријевору и „Танаско Рајић“ у Љубићу, у којој ове јесени и разговарамо са песником пасторалне душе. Програм, који су припремили професори Ана Миладиновић и Рајко и Милка Павловић, дирнуо је и самог Ерића, а песму добродошлице прочитала је Јована Глишовић. Слушајући децу, Добрица је приметио да “овде расту његови наследници“. Међусобно су размењивали стихове о маковима, божурима, маслачку, белим радама, селу и сељаку, Вилиној долини, хлебу…
За Вас кажу да сте лирски здравичар Груже и Шумадије, народни песник земље, природе, детињства, села, родољубља. Захваљујући Вама овај део Србије је вероватно најопеванији завичај у земљи? Шта Вама значи завичај?
– Завичај, па то је корен! Ишчупајте дрво, па видите да ли може да живи и расте без њега. Можда се претвори у неки сурогат, у ко зна у шта, многи су ишчупали то своје корење, а ја своје корење не да не чупам, него га још боље гајим и негујем, садим око њега цвеће, а то су моје песме и трудим се да то стабло на чијој сам грани родио, опевам. Цео живот певам о детињству и завичају, а све што се догађа широко унаоколо, све је то ушло у те песме.
Не кријете да сте југоносталгичар, ни у својим песмама не скривате сету за бившом земљом?
– Ми смо имали једну од најлепших земаља на свету, где су сви људи, све расе, земље и нације имале своју заједничку земљу. И то растурити, то је грех од Бога и они који су то урадили, ја кажем, гореће у паклу, јер није било разлога. Могли смо сви да живимо као што смо живели, а не да се створи осам душмана од једне братске куће и једне земље. То ме боли. Кад се распадала Југославија ја сам оболео, оседео, почупао браду, јер ништа друго нисам могао да урадим, а онда сам почео да пишем песме и да се на тај начин спасавам, као што се и многи други спасавајау на тај начин. Зато данас, када се скоро најмање чита, највише се пишу и штампају књиге. То је спасавање душе, кад људи не могу ништа друго, спасавају се на тај начин.
“Пркосну песму” сматрају Вашим животним делом, а Ви кажете да је најбоља увек она последња. Ипак, тврдите да своју најбољу песму још увек нисте написали, али је имате на уму?
– Ја не сматрам моју “Пркосну песму” мојом животном песмом, сматрам је мојом спасавајућом песмом. Она је прво мене спасила, а после и многе друге који су је слушали и читали. Написана је у једном несрећном тренутку и ја бих био најсрећнији да је никад нисам написао. Дотле сам писао веселе, љубавне, лирске песме, сматрали су да сам много весео и идиличан песник, а на крају се десило обрнуто, настале су и те песме које су тужне и писане више крвљу и сузама него росом, мастилом и оловком која пише срцем. А жеља ми је да напишем своју најбољу песму. Имам једну која се зове “Плачи вољена земљо”, е сад, не могу да се смирим док не напишем нову, само да буде разлога за то, која ће се звати “Певај вољена земљо”.
Често се дружите са децом у школама, имате одличну комуникацију са својом публиком, ипак, кажете да су нове генерације ускраћене, јер немају више ни жеља, ни радозналости и да ту заправо почиње њихово сиромаштво, упркос технолошком напретку. Колико је живот младих данас тежи у односу на детињство Ваше генерације?
– То је духовно сиромаштво за које они нису криви. Украдено им је детињство, украден им је најлепши и најнежнији део живота, наметнути су им техника, кафићи, ноћни живот и све оно што уништава младу душу. То је заваравање, врста дроге која је можда погубнија и опаснија од оне праве, јер не може више да се лечи, а није им забрањена, чак је дозвољена и препоручљива. Једино књига, лепе представе у позришту и филмови могли би да оплемене њихове младе душе, али, нема ни нежног филма, још не почне, а већ је у кадру 50 мртвих, нема ни много охрабрујућих и нежних књига, које би повеле децу у оно право детињство, на коме израстају прави и честити људи. Ова деца ће бити на пола пута од детињства кога нису доживели и одрастања, које им се неће свиђати, иако уживају те наводне “благодети” савремене цивилизације. Њихово детињство је на неки начин разноврсније, имају много шта што ми нисмо ни сањали, али немају оно основно. Дете одвојено од природе и од природних догађаја је потпуно осиромашено, без обзира на све оне техничке ствари. Техника не може да замени природу, нити да обогати ничију, а камоли дечију душу. Увек им говорим, немојте да вас компјутер прогута, посветите му сваки дан помалко времена, не дајте му да буде ваш господар, будете ви његов господар, јер ваш мозак је највећи компјутер у васељени, њега користите. Та деца која пишу и друже се са књигом биће сигурно спасена од многих порока цивилизације.
“Сузе за будуће песме” је поднаслов Ваше књиге “Разапета земља”. Кажете да нема више цвећа у поезији, па је и књига “Деца са златом липе у коси” посвећена малишанима Космета, исписана сузама. Необично за поезију, која је увек била лепршава, оптимистичка?
– У тој књизи и у још једној коју пишем имам превише суза, али их немам никад довољно колико их има у животу. Живот је много гори него што су те наше књиге. Оне мало и ублажавају те сузе, јер кад се неко огледне у тим својим сузама у нечијој књизи, буде му мало лакше, као што је мени било лакше кад сам их претворио у песме. Дакле, никад неће бити касно да пишем и друкчије, ако буде разлога, а ја хоћу да верујем да ће бити. Нисам хтео о томе да пишем, али кад сам срео дечака са Космета, коме је посвећена прва песма и по којој је после и цела књига добила име, толико ме је то растужило, потресло. Данима нисам могао ништа друго да мислим и онда сам се сетио свих њихових прича и судбина које су ми поверили у разним сусретима, у камповима.
Наравно, променио сам им имена, али у тој књизи сви су заступљени и Циганчићи, и Српчићи, и муслимани, једино са шиптарском децом нисам могао да се сретнем, али ми је уместо њих говорио један њихов поета. Тако је настала књига „Деца са златом липе у коси“, штампана два пута у издању „Народне књиге“ са њиховим цртежима.
Уредник сте у “Српској књизи”, која се залаже за очување чистоте српског језика и писма. Колико је тешко бити доследан и да ли Вас је неко због тога оптужио за пуризам?
– Пошли смо с идејом – ћирилица и чист српски језик. Ја сам се годинама трудио да то одржим, међутим, почео сам да губим и вољу и наду. Тешко је одолети захтевима времена, издавач воли да штампа што више, пошто се то плаћа. Није ми уреднички посао ни жеља, ни опредељење. Прво сам у “Нолиту” и сад у “Српској књизи” покушао да оне људе који сродно мисле наведем да чисте књиге од туђица. У неким случајевима смо успели, у неким нисмо. Било је критика, оптужују они мене за свашта, али пошто ја не одговарам, онда то не долази много до изражаја, јер нећу много да се бавим булеварском политиком и штампом. Националиста није ништа непоштено, то је човек који воли свој народ, а ко воли своје, уме да воли и туђе, али су модерни глупаци то помешали. И људи који раде у медијима, много кваре језик. Једном сам покушао на једној телевизији да разговарам са водитељом на овај начин. Исправио сам неких десетак ствари, нису могли да ме искључе пошто је било уживо. На крају се ухватио за главу, отишао у другу собу и псовао мајку и мени и онима који су ме довели…
