Kultura

ПЕСНИЧКИ ПОРТРЕТ ВЕРОЉУБА ВУКАШИНОВИЋА

ТРАГАЊЕ ЗА НЕБОМ У НАМА…

Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” недавно је приредила веома инспиративно поетско вече посвећено књижевнику Верољубу Вукашиновићу (1959), директору Библиотеке у Трстенику, и његовој збирци поезије “Ветар и дажд”. О поезији госта говорили су Данијела Микић Ковачевић, просветни саветник и Живорад Недељковић, један од водећих савремених српских песника. Недељковић је ово Вукашиновићево дело оценио као једну од најбољих песничких књига објављених ове године, а ако он тако каже, ваља му веровати. Као неко ко “воли и прати Вукашиновићеву поезију већ 30 година”, Живорад Недељковић истиче да је његова поезија “слављење природе и укупног Творчевог дела”.

– Апартан је у песништву, његов тематски круг је широк, креће се од промишљања о томе како се пева, до оде недостижној жени, од сумње у сопствено тело и двојност бића као непознанице у нама, до песама које су на религијском фону, молитвене и искушеничке. Завршна песма “Ветар и дажд”, по којој је збирка и названа, је лајт мотив који говори о предачкој кући на сред друма, којим призива старинску, чисту Србију… Књига је подељена у седам циклуса, број песма једнак је броју његових година. Вукашиновићева поезија је и иновативна, он успешно користи термине дигиталне епохе и спој такве лексике са његовом није насилан. Вукашиновћ мајсторски, градацијски води поезију кроз изабране токове и изражава наду да човек неће бити ни дажд, ни ветар, да ће стварати, а не рушити – истакао је Недељковић, и додао да у песми “Проводник бола” аутор каже “да није бола, не би било ни радости”, а као изврсну, издвојио је уводну песму “Радост”.

КРОЗ ГАЛЕРИЈУ ПЕСНИЧКИХ СЛИКА

Књигу “Ветар и дажд”, Данијела Микић Ковачевић доживела је као галерију испуњену песничким сликама, кроз коју је, у маниру кустоса, провела публику кроз седам целина. На ову идеју навела ју је пиктуралност ове поезије.

-Ако песничке кругове или циклусе замислимо као сале нашег галеријског простора и 58 песама, као изложене слике, онда се ти простори називају: “Цветна”, “У строгом облаку”, “Оаза”, “Митке”, “Молебна пјенија”, “Трубље” и “Пријездин скок”. На рубове књиге песник је ставио оне песме које су поетички рефлектори. Топлина, оданост према традиционалним вредностима и коренима, свест о угаслом патријархалном свету и моралу, одликују ову поезију. Али и светлост мелодије матерњег језика. Вукашиновић је чист лирик, песник везаног стиха, који чува лепоту народног језика, бранећи га од туђица, од немара, од агресивно-вулгарног незнања о језичким структурама, али са неминовним искораком у савремни свет. Наслови његових циклуса говоре о тематско-мотивској окупацији, а сама поезија показује и песников дар за мелодију матерњег језика. У неким песмамаон води и дијалог са Бором Станковићем и његовим Миткетом. Основно обележје ове поезије је и трагање за небом у нама, тражење духовности лирског јунака распетог између земаљског и небеског. Љубавне песме крећу се од љубави оличене у белом јагњету и гугутки, као симболима породичног и патријархалног, али и еротске глади означене вулканом Етна, или кафанским дертом миткетовског типа, па и платонском чежњом за идеалом који оличава Ленка… – навела је у свом надахнутом излагању Данијела Микић Ковачевић.

ОДАНОСТ СВОЈИМ И ПЕСНИЧКИМ ПРЕЦИМА

Верољуб Вукашиновић, књижевник из Трстеника, члан Удружења књижевника Србије, завршио је Филозофски факултет у Новом Саду на одсеку за југословенску и општу књижевност. Аутор је 15 књига песама са поновљеним издањима, приређивач је избора из српске молитвене поезије “Пред дверима”, зборника о Добрици Ћосићу “Писац и историја”, зборника “Миодраг Ибровац и његово доба”, а редовно уређује зборнике “Савремена српска проза”, који излазе у Трстенику, поводом истоимене књижевне манифестације. За књижевни рад добио је више престичних награда.

Себе сврстава међу оне који поштују традицију. Верује да је данас и сутра могуће могуће песнички живети у овом свету.

-За мене је Чачак град поезије, град Диса, Бранка В. Радичевића, Бране Петровића и Александра Ристовића, у коме сам имао диван сусрет са публиком. Кључне речи у мојој поезији су љубав и језик. Сваки песник исказује своје осећање света на свој начин. У савременој поезији легитимне су све поетике и лирика. То што смо у ери интернета, не значи да бисмо морали да престанемо да се радујемо цвету и пчели, и да славимо Творца. Рурално је још увек, по мени, релевантно као и урбано. Као и оданост традицији и својим, као и песничким прецима. Моја песма углавном настаје уз неку врсту надахнућа које је изазвано неком речју, звучном или семантичком ауром неке синтагме, или неком идејом. Било је и песама по диктату тренутка. Песме углавном смишљам, а не пишем, па себе сматрам усменим песником. Задовољан сам како су ме до сада пратили критичари, који су у мојим песмама видели оно што и ја видим, а још је драгоценије оно што они виде, а ја не видим – рекао је књижевник Верољуб Вукашиновић.

Програм су музички оплемениле песмом просветне раднице Сања Перовановић и Милица Матовић, водитељ је била Марија Радуловић.

Зорица Лешовић Станојевић

Оставите одговор