НОВООСНОВАНА ФОНДАЦИЈА „ИРМОС“ ПРЕДСТАВИЛА ПУТОПИС „ЛУКА У МАНАСТИРИМА“, СРПСКЕ ПОРОДИЦЕ ТРБИЋ ИЗ АУСТРАЛИЈЕ
-Лука је у априлу напунио 11 година. Воли историју, математику и спорт. Памти непотребне статистичке податке. Мере, године, резултате. Плива. Висок је за своје године, делује озбиљно и замишљено… Српски не говори добро, али пише, крупним, штампаним ћириличним словима, која је научио и усвојио релативно брзо. У времену наметнутих истина које се нису доказивале и других заглушујућих тишина, било је лакше писати него говорити. Деца брже осете неке ствари. И попут воде проналазе своје путеве. Лука проводи лета на песку Пацифика или на врелини киша југоисточне Азије. Другачије од већине деце са којом одраста или је одрастао. Неки би рекли да је привилегован. Други да је одрођен. Или да у животу није добио нешто важно. Ствари су тако постављене. Свако ионако распакује своје одрастање, када за то дође време… – пише Борис Трбић о свом сину, рођеном у Аустралији, у књизи „Лука у манастирима – о заустављеним тренуцима времена“, која је, након промоција у Београду и Мелбурну, у суботу, 1. децембра, представљена у Дому ученика у Чачку. Коаутор књиге је и Јелена Туцаковић, кустос Етнографског музеја из Београда, која је говорила на промоцији.
Овај културни догађај организовала је Фондација „Ирмос“ (грч. значи логичан след догађаја), која је прошле недеље званично регистрована у Чачку, њен оснивач је вероучитељ и дипломирани теолог Ирена Чоловић, а управитељ Немања Милетић. Фондација је основана као удружење за промоцију културе, уметности, науке, образовања и програма за младе. У првом културном догађају Фондације „Ирмос“ представљено је ауторско издање два дугогодишња пријатеља, чију суштину, можда најбоље сублимира реченица управитеља Фондације Немање Милетића: -Да би сачували свој идентитет, младима рођеним у дијаспори, па и малом Луки, ваљало је показати кључне тачке ослонца сопственог идентитета, а нас додатно пробудити и освестити каквим благом смо окружени.
Борис Трбић живи у Мелбурну у Аустралији већ 26 година, где на Филмској школи „Swinburne Universuts of Technologs„ и другим универзитетима предаје историју филма и сценографију, а у представљању ове књиге учествовао је путем директног укључења преко скајпа. Као дете грађевинца, који је са великим српским фирмама градио по свету, Борис је рођен у Кладову, на Ђердапу, одрастао је у Београду, Србији, Јужној Африци и Перуу. Завршио је Факултет драмских уметности у Београду као најмлађи студент класе за драматургију и други најмлађи у њеној историји. До одласка у иностранство писао је и објављивао сценарија, радио драме, текстове о филму и култури.
Књига „Лука у манастирима – о заустављеним тренуцима времена“ по садржају је путописна проза настала на путу духовности кроз Стари Рас и северну Црну Гору, а завршава се излетом на грчко острво Егину. То је уједно и пут порекла оца Бориса и његовог, тада, једанаестогодишњег сина Луке, који се, као дете рођено у другој култури, на далеком континенту, суочава са својим духовним коренима. Књига, наравно, проблематизује питање идентитета, нарочито деце рођене у дијаспори, о чему је у директном обраћању Бориса Трбића било више речи, пошто је, како сам наводи, у последњем таласу емиграције из Србије и он био један од оних који су одлучили да оду… -Идентитетски проблем у Аустралији је поларизован, одликују га хибридност и релационистички однос према људима. На једној страни, у новој средини која нас идентитетски обликује морате почети испочетка, све прошло избацити кроз прозор, на другој, постоји жеља да останете своји, односно Србин, она води у гетоизацију, а ја сам супротстављен обема струјама. Ова књига је посвећена нашим породицама и пријатељима…“ – наводи Трбић.
Јелена Туцаковић, кустос Етнографског музеја у Београду, ову књигу је скоро две године радила као етнолог и дизајнер. Књига је богато илусторована фотографијама, насталим на путовању и фотографијама које су забележили српски етнолози почетком 20. века.
-Пошто Борис већ дуго са породицом живи у Мелбурну, а припада „ратној миграцији наше изневерене будућности“, одлучио је да свог старијег сина Луку доведе на једно формативно путовање у Србију, посвећено упознавању културе народа коме припада. Заједно су осмислили пут на коме су посетили неколико цркава, манастира, утврђења и објеката културе, тако да је и књига стурктурисана по деоницама, а мапу пута објављену на унутрашњој страни корице, исцртао је сам Лука. Путовање је започело посетом Жичи, а настављено ка Магличу, Сопоћанима, Студеници. Посетили су Петрову цркву, Ђурђеве ступове, Острог, Морачу и Милешеву. Путопис се завршава путовањем у Егину, грчко острво где су, такође, посетили сакралне објекте. Поред проверених и неспорних историјских чињеница, књига садржи путописни део о ономе што су актери ове приче видели и њихова запажања, мисли, осећања. Отац, који је припремио дете за ово путовање, прати и записује његове утиске, запажања, питања, коментаре и зато је књига писана у првом лицу… Трећи део књиге је литерарна историја за коју немамо доказа да се догодила, али немамо доказа и да се није догодила, и то је најуметничкији део књиге. Пошто нисмо желели да се та литерарна историја преклапа са историјом која се јесте догодила, ми смо то дизајнерски решили тако што смо направили флапне (уметке – слике) залепљене преко тих делова текста, тако да читалац може да прочита текст преко и испод флапне – каже Јелена Туцаковић…
Фондација „Ирмос“ најављује средином децембра гостовање филмског редитеља Ивана Јовића и пројекцију његовог награђиваног филма „Завештање“.
Зорица Лешовић Станојевић
(Цео текст у најновијем броју „Чачанског гласа“)
