Kulturni vodič

Представљено друго издање књиге „Камена књига предака“

Недавно је у Галерији Рудничко таковског краја галерији представљено друго издање књиге Камена књига предака, које је објавио Народни музеј Чачак 2018. године. На самом почетку говорио је фотограф Саша Савовић, који је и сам аутор књиге о крајпуташима и усамљеним надгробницима и кога је Камена књига предака и познанство са Радојком Николићем инспирисало да од почетног предлога да се изради календар са крајпуташима, дође до књиге Срце у камену. Камена књига предака је настала у периоду када су људи сматрали да је смрт праг ка вечном животу, за разлику од данашњег времена када све убрзаније живе свесни свога краја, између осталог је рекао др Милош Тимотијевић, историчар Народног музеја Чачак. Многи споменици Западне Србије су обојени у плаво-боју вечности. Радојко Николић је обишао огроман простор, који је по многим стварима другачији од других, између осталог по натписима и орнаментици споменика или по ботаничким обележјима, на пример црног граба који расте само на простору Равне Горе.


Споменици нашег краја су исписани са свих страна. Они доносе приче не само о покојнику већ је читава историја народа забележена на њима. Говори се о особинама покојника, чиме се бавио, како је живео… Чим се пређе планина Рудник, таквих описа на споменицима је све мање. Радојко је највише споменика истражио у Драгачеву. Описао је село са свим својим вредностима. Описао је око 70.000 споменика. Сам без икакве помоћи се прихватио огромног задатка. Добио је Вукову награду за свој подухват.Истакао је своје три књиге као „камено трокњижје“. Саму реч „крјпуташ“ увео је песник Бранко В. Радичевић и тај натив је прихваћен у народу и литератури. Радојкови описи не говоре само о животу и смрти већ и о занимањима људи. Да сви писани, материјални трагови напрасно нестану, натписи на споменицима могли би да реконструишу историјске догађаје.
Слободан Николић, син Радојка Николића аутор је поговора у књизи где се захвалио свима онима који су допринели да до овог издања дође, а синоћ је говорио о својим сећањима како је књига настала. Некада се између живота и смрти није правила тако велика разлика као данас, рекао је професор Николић. Људи су скаладније живели између себе и са природом која их окружује. Тог другачијег човека Радојко је покушао да забележи, да га прикаже. Данас на споменицима имате фотографију, крсно обележје, датум рођења и смрти и ко споменик подиже. Нема више ликовних решења, текста са све четири стране споменика, животних записа на њима…Свој говор Слободан Николић син Радојка Николића, завршио је епитафом из Миоковаца, када човек полази у рат, деца плачу и питају где ће и када ће да се врати а он каже: „Оде тајо у Чачак, да купи сомун“. И из рата се није вратио. Људи су налазили начине да кажу нешто а да не повреде оног коме желе да нешто саопште.
Друго издање има предговор др Милоша Тимотијевића, обогаћено је фотографијама Саше Савовића, уприличен је и именски регистар а корицу је идејно решио Миленко Савовић из Чачка.

Извор Музеј Рудничко таковског краја

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.