„ЈЕДНОСТАВНИ ДОГАЂАЈИ“…
Одломком из књиге „Једноставни догађаји“ Миленка Пајића, постхумно објављене прошле године у издању ИК „Градац“, који је прочитала уредница програма Милкица Милетић, Књижевни програм Дома започео је у уторак, 16. априла, представљање новог издања овог наслова и сећање на свог колегу. Миленко Пајић је био српски писац и ликовни уметник. Рођен је 23. маја1950. у Београду, а преминуо је у Пожеги, 16. јануара 2015. године. Радио је у Дому културе у Чачку као уредник Драмског програма и главни уредник Ревије за културу „Арт 032“, а живео је у Пожеги. Писао је концептуалну прозу, био приповедач, романсијер, есејиста, колумниста, драмски писац и мултимедијални уметник. Објавио је тридесетак књига кратких прича, приповедака, новела, романа, драмских текстова, књига за децу и дела мешовитих жанрова.
Прво издање прве објављене књиге Миленка Пајића „Једноставни догађаји“ објављено је 1982. године у издању београдске „Просвете“, друго је требало да се појави на тридесетогодишњицу од изласка првог, 2012. године, али допуњено текстовима пријатеља о овој књизи. Из неких разлога то се није догодило, али се на иницијативу Пајићевих пријатеља из Дома културе ново издање појавило прошле године. Миленко Пајић је био члан редакције часописа „Градац“, пријатељ и сарадник Бранка Кукића, уредника и оснивача ове Издавачке куће. „Међу овдашњим ставароцима седамдесетих и осамдесетих година прошлог века Пајић је био један од најватренијих и најрадозналијих. Његова потреба да мења и меша медије и жанрове у уметности говори о његовом посебном погледу на свет или, боље рећи, погледу на свет са свих страна истовремено. Његова идеја је била да су живот и уметност јединствени, да су целина, а да су издвојени делови само тренуци у којима наша имагинација и наш ум застају, као на железничкој станици, да предахну, попију воде и да се олакашају…“, забележио је Бранко Кукић о Миленку Пајићу, а цитирала га водитељ програма Живка Дмитровић.
О књизи и Пајићевом опусу говорили су књижевни критичар Петар Арбутина, извршни директор у Издавачкој кући „Службени гласник“, Пајићев пријатељ, за кога је говорио да је „уметник у спавању и сневању“ и књижевник и његов суграђанин Драган Јовановић Данилов. Миленко Пајић је оживотворио Борхесове светове, без његовог литерарног фантазма наша књижевна авангарда би била сиромашнија… Био је један од оних самосвојних писаца, који су веровали да је обавеза литературе да прошири просторе, тематски и изражајно, да не иде утврђеним стазама, ма колико оне биле привлачне, и да се у експерименту и трагању могу пронаћи битни разлози новога.
Миленко Пајић је заступљен у 12 анталогија савремене српске фантастичне и постмодерне прозе. Излагао је на 12 самосталних изложби и више колективних у земљи и иностранству. За свој рад добио је „Андрићеву“ награду за књигу „Имам причу за тебе“ 2009, „Нолитову“, „Политикину“, награде „Милутин Ускоковић“, „Лаза Костић“, награду Радио Београда за експеримент у радиофонији, награду ужичког салона Ликовне уметности. Објавио је књиге: „Једноставни догађаји“ 1982, „Нове биографије“ 1987, „Пут у Вавилон“ 1992, „Приче од прозирног ваздуха“ 1994, „Уметник у спавању“1994, „Причина и друга књига причине“ 1995, „Ја или нико други“ 1996, „Женидба и агонија“ 1997, „Мерилин чита Уликса“ 1998, „Ламент над лавабоом“ 1998, „Недеља“, песме 2002, „Станица прича Пожега“ 2002, „О врстама ћутања“ 2003, „Мерилин“, филмски роман 2004, „Мали Марко“ 2007, „Српски с муком“ 2008, „Глечер у мрежи“ 2010 и „Очевина“ 2013. Приредио је више издања, међу њима и темат часописа Градац „Двојник“ 1983.
Превођен је на македонски, словачки, словеначки, италијански, бугарски, украјински и енглески језик. Био је члан Удружења књижевника Србије, Удружења ликовних уметника Србије (секција проширених медија), Удружења књижевника Војводине, Српског књижевног друштва, Удружења драмских писаца Србије.
У програму су учествовали ученици Музичке школе.
Зорица Лешовић Станојевић
