Društvo Nova tehnilogija OSI

„СВЕ МОЖЕ ДА СЕ ВИДИ ЗВУКОМ“

НОВА ТЕХНОЛОГИЈА – АСИСТЕНТ ЗА КВАЛИТЕТНИЈИ ЖИВОТ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ (15)

Многа достигнућа у Србији су доступна, али за већину веома скупа

Никола Ђорђевић, УКАТ

У последњих десет година особе за инвалидитетом и у Србији све више користе нова техничка достигнућа. Снимачи, репродуктори, магнетофони постали су у великој мери прошлост, јер су их заменили рачунари и „паметни“ телефони. Студенти и ученици са инвалидитетом, посебно слепи и слабовиди, могу их користити, баш као и све њихове колеге. Како то каже Никола Ђорђевић из Удружења корисника асистивних технологија (УКАТ), „све може да се види звуком“. Данас је много лакше доћи до разне литературе, јер су многе књиге, уџбеници, приручници постали доступни и у звучном облику.

– На исти начин као компјутере, можемо да користимо и мобилне телефоне, ајфон и андроид. Постоји софтвер који „чита“ гласом све оно што се налази на екрану. Све је више и издања књига, јер оно што је писано текстом, може се лако претворити у звук. Књиге у „папирном“ облику могу да се и скенирају, одговарајућим софтверима пребаце у програм ворд, а онда опет „читају“ звуком. Проблем је што је процес скенирања веома спор – објашњава Ђорђевић.

Тренутно је у изради нова апликација, коју раде стручњаци новосадске компаније „Алфанум“, уз подршку Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и УКАТ-а. Ради се о технологији препознавања текста и претварања у говор, коју ће моћи да користе две групе особа са инвалидитетом, слепи и глуви.

Обука за рад на рачунарима са говорним програмом који је Савез слепих и слабовидих организовао у ОЦ „Свети Сава“ – пример добре праксе

– Овај говорни софтвер особама са оштећеним слухом ће омогућити да оно што напишу на свом мобилном телефону, буде „изговорено“, што ће значити бољу и лакшу комуникацију са другима. Истовремено, слепима апликација омогућава да све оно што је на екрану „читају“ гласом на српском језику –  најављује наш саговорник.

Добробит нове технологије у свету је огромна, јер особама са инвалидитетом олакшава школовање, образовање, запошљавање, а самим тим доноси корист и читавом друштву. И у Србији је приметан овај тренд, али Ђорђевић сматра да је инклузија у школама примењена „убрзано“, без добре припреме и организације. Уџбеници се често мењају, а издавачи не успевају да их на време обезбеде у одговарајућем формату за разне групе особа са инвалидитетом. И само запошљавање, без обзира на законске одредбе, не спроводи се у очекиваној мери, јер како истиче Ђорђевић, послодавци не препознају потенцијал особа са инвалидитетом.

– У Србији постоји законска регулатива, али се она не поштује довољно. Јер, ми сада на рачунарима и телефонима можемо да радимо као и други. Можда мало спорије, али са истим квалитетом и успехом. Послодавци се, ипак, радије одлучују да плате „пенале“ због незапошљавања особа са инвалидитетом. Практично, не желе да испуне оно што је њихова законска обавеза – констатује он.

Још се не препознаје прави значај онога што се постиже асистивним технологијама. Велика тешкоћа је што су за наше економске прилике софтвери углавном прескупи и што се мало домаћих фирми бави овом производњом, јер се воде рачуницом да је то ипак технологија за мањи број корисника, па се радије одлучују за производе које ће бити у масовној употреби.

– Постоји могућност да они који се школују и раде добију софтвер од Републичког фонда за здравствено осигурање. Али, проблем је што је тих софтвера мало, споро се развијају и веома су скупи. У Србији је 10-12 хиљада слепих и слабовидих, тако да фирме нису заинтересоване да се баве продајом таквих софтвера. И они који их праве, то наплаћују много, и у свету и код нас. Само што је у развијеним земљама платежна моћ већа, па много више људи то могу себи да приуште – каже Ђорђевић.

У нашој земљи још увек се мало улаже у ову грану науке. Велику наду да ипак ускоро може бити боље у УКАТ-у виде у фондовима Европске уније. Значи и подршка Министарства за науку и технолошки развој, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, научно-технолошких паркова у локалним самоуправама. Али, у свему томе потребна је континуирана помоћ државе у запошљавању стручњака, који ће развијати нову технологију.

В. Тртовић

И БЕЛИ ШТАП СЕ МАЛО КОРИСТИ

Нажалост, већину ствари увозимо, тако да у Србији тешко може да се купи и квалитетан бели штап за слепе.

– Савез слепих у Параћину производи ове штапове, али је стално у проблему због трошкова производње. Са друге стране, ако се увозе, онда су прескупи, тако да се и бели штапови у нашој земљи мало користе. У градовима је много баријера, нема звучних семафора. Све то слепима отежава и само кретање, па постајемо „невидљиви“ за друштво – каже Никола Ђорђевић из Удружења корисника асистивних технологија.

У Београду, наводи он, много тога је унапређено. Ове године постављено је 510 звучних уређаја на 67 раскрсница, у свих 17 београдских општина! Нажалост, у многим другим градовима, па и у Чачку, ових семафора готово да нема.

 

Оставите одговор