Uncategorized

СВЕ НАШЕ ЗМАЈЕВИЋА КУЛЕ

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (17)

СВЕ НАШЕ ЗМАЈЕВИЋА КУЛЕ

Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.

Последњи играни филм редитеља Живка Николића „Искушавање ђавола“ (1989) био је чиста, искрена и непатворена слутња крвавих догађаја, који су уследили на простору Југославије само две године након снимања филма. Не бави се Николић овде никаквом голом политиком и политичарима и сукобима, које су изазвала републичка руковоства Савеза комуниста Југославије. Не, њега то ни најмање не интересује. Он се спушта до самог прапочетка једног народа, који не познаје границу између прошлости, садашњости и будућности.

Два зараћена племена, две породице, Крстовићи и Змајевићи, своје туробне дане у некој брдској недођији, троше на расправе, а богме и озбиљније конфликте, око тога коме припада, некад чувена „Змајевића кула“, давно на ханџар отета од Турака и чувеног Сулејман паше. Та рушевна кула у кршу само њима представља вредност, за њих није хрпа камена, но историја, за коју вреди и погинути. Нажалост, касније ће и бити погинулих, а крв се крвљу плаћа. За њих као да није прошло време Сулејман паше и Турака, хајдучког војевања и клања са Турцима. И они свој бесмисао свакодневља испуњавају сталним прегањањем и борбом за НИШТА, што је у суштини „Кула“, која је са временом изгубила сваку сврху и смисао. Сва наша национална прегањања на просторима бивше СФРЈ, са краја осамдесетих прошлог века и данас, као и чињеница да за многе овде никад није ни завршен Други светски рат, неодољиво подсећају на оно што је хтео да нам саопшти Живко Николић својом причом о Змајевићима и Крстовићима.

Неуморним прегањањем око „историје“ и ко на њу има више права, односно чије тумачење историје је тачније и исправније, па самим тим и коме „Кула“ припада, је опште место наше затуцаности, како оне негдашње, тако и ове коју свим срцем живимо, не примећујући и не решавајући нека важна животна питања, од којих зависи наша егзистенција и будућност наша, али и наше деце. Змајевићи чекају појачање у виду сина Микана, кога су давно уступили, односно на бригу предали стрику у Америци и очекују са њим да коначно превладају бројније Крстовиће и коначно поврате изгубљену „Кулу“. За сина су спремили и младу, коју чува и пази „дични“ девер Орле. Крстовићи у Микановом доласку виде шансу да се освете и наплате крв. Искушавање ђавола на овим нашим просторима почиње оног тренутка кад сви пожеле да буду оно што нису и имају оно што никад не могу имати. Нико не цени оно што стварно има, породицу, брачног друга, децу, унуке, лепоту, младост, сви се боре за илузију и некакве измаштане, измишљене вредности, којих заправо и нема, само зато што се стално живи у лажи и бори се против истине, а живот је истина. Живот у лажи и преварама, којима су склони сви без разлике, на крају доносе само несрећу и пораз. То једини на крају схвата стари Крстовић, када умире његов комшија Пуниша Змајевић, са којим се читав живот прегањао и ратовао око неке безвредне „Куле“, хрпе камена, како рече Микан, одрастао у свету, где је вредно само оно што је корисно.

Крстовић оплакујући Пунишу, оплакује и себе, схватајући да је и његов живот у ничему, прошао у мржњи и борби за неважне ствари, а да је заувек изгубио јединог пријатеља и комшију. Филм је и опомена за све нас, да се једном заувек узмемо у памет и живот посветимо ближњима, свом и њиховом добру, заборавимо ситне зађевице и мржњу око ствари које су обичан дим и магла и да се посветимо истинским вредностима и оном на шта можемо да утичемо, као и живим људима, јер кад нестану из наших живота, онда је касно. „Свете земље“, међе и куле нису важне ни једног људског живота, а срећа, радост и будућност наших ближњих је најважнија ствар на свету. Трагично и тужно је то што све схватамо кад је прекасно за неку промену, али остаје нада, да су млађи бар нешто научили на примеру старијих и њихових погрешака. Безгрешних нема, поручио нам је Живко Николић, на покајању и катарзи се гради наше искупљење, али и будућност.

Душан Даријевић

Оставите одговор