Aktuelno Reportaža

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА: ВАРОШКЕ НЕДЕЉЕ (3)

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (3)

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једнини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

ВАРОШКЕ НЕДЕЉЕ

Након завршетка Другог светског рата, Чачак се попут многих других српских вароши убрзано мењао, модернизовао. Готово да су се промене догађале преко ноћи, попут оне са старим вашариштем – сточном пијацом у Чачку, која је због Титовог доласка преко ноћи претворена у парк. Убрзано су нестајале старе куће, рушене су читаве четврти, делови вароши, одузимани на разне начине велики земљишни поседи, почеле су да ничу и прве вишеспратне зграде за све већи број новодошлих са разних страна, који су свој нови почетак проналазили и у све већем броју фабрика, које су ницале из дана у дан.

Један стари свет, навикао на спор начин живљења у вароши са низом давно утврђених „ритуала“ и обичаја, примерених варошком животу је нестајао и уступао место једном другачијем, са више темпа и потпуно новим навикама, које су долазиле са модернизацијом, али и које су доносили и задржавали нови житељи, придошли углавном са села, али и из удаљенијих крајева Србије и Југославије. Тим часним старинама, које су преживеле много тога у животу, ратове, глад, болести, немаштину, страдање, мукотрпни рад и стицање, прерано умирање деце и којима се на крају догодио комунизам, нико није могао да одузме сећања на неко друге време и обичаје, старе „ритуале“ и недељна дружења и окупљања.

НЕДЕЉА

Свет тих старих, животом намучених лица, избразданих муком, али и са неком невероватном благошћу, често и неодољивим смислом за хумор и сваковрсну шалу, а најчешће на свој рачун, испунио је и моје детињство на самом крају шездесетих и током седамдесетих година. Углавном су то били рођаци, пријатељи и познаници мојих родитеља и старијих чланова породице, како варошани, тако и они са села. Свима одреда је било заједничко, то што су били веома занимљиви и живописни. Код нас у кући окупљали су се празницима, поводом дечјих рођендана, долазили на крсну славу и недељом, или смо их ми посећивали, ако су они изостали и кад је то било потребно.

ЛЕНА

Једна од сталних посетитељки нашег дома била је једна чудесна старица Лена, жена покојног Власта баштована, чувеног чачанског спадала и шаљивџије. И сама Лена је била пуна вицева и шала, тако да је деци била неизмерно занимљива са својим причама и догодовштинама. Некада нам је била комшиница и наша су се имања граничила. Касније, после рата, Лена се боље снашла од мојих, некако је успела да добро наплати свој део имања, одселила се у строги центар, преко пута „Алпине“ и ту живела до смрти. Њу су пратиле свакакве приче, да има пуно новца, да је до њега дошла тако што се у послератним околностима добро снашла и наплатила оно што је поседовала, други су опет причали и да јој је популарни чачански лекар Хоџић оставио некакав ћуп злата, наводно је била његова љубавница. Она сама наравно никад није порицала такве гласине, напротив, само их је подстицала.

Врло чудно је изгледала, на глави марама, попут оних које су носиле сељанке и многе старице, а на себи бунда, попут оних које су имале предратне београдске госпође. На ногама, гле чуда, праве правцате кондуре, само што оне код Лене нису изгледале сасвим обично и препознатљиво. Наиме, она је волела све ствари које је куповала да додатно украшава, исцртава својом руком цветиће и разнобојне орнаменте, тако да је изгледала као новогодишња јелка. У своју кућу, у данашњој Господар Јовановој улици, а некада Светозара Марковића, довлачила је разну старудију са отпада, којој је она мењала првобитну намену и онда је додатно украшавала својим чувеним цветићима. Кућа (након њене смрти је срушена) је била испуњена том чудесном старудијом. У то сам се могао уверити и сам, приликом недељних посета са родитељима. Лена је волела да живи у само једној просторији и поред тога што је имала довољно простора, а тај вишак је издавала ученицама. Наводно издавање је јој требало да би пред јавношћу оправдала новац који је, по чаешијским причама, имала, бар су тако многи мислили.

Ипак, радије и чешће, Лена је долазила нама у госте. То сам и ја више волео, наравно, нисам се осећао баш најпријатније у том њеном хаосу, али сам волео да дође код нас. То је подразумевало читав низ Лениних ритуала. Волела је, као случајно, да дође баш у време недељног ручка, или предвече, кад моја мајка пече слане кифлице, или штапиће са кимом, које је обожавала. Ако дође на ручак, то се знало, прво одбије, као не може, као ручала је, а онда се полако прихвати тањира. Прво, обавезна домаћа супа са резанцима, кнедлама или дроњцима, па ринфлајш са реном, а онда све по реду. Поховане или фаширане шницле са пиреом, или грашком најчешће, а Лена је обожавала подварак. Била је прави гурман, волела да поједе добро и масно. Сама готово да није кувала, али је имала пар кућа где је радо свраћала и где су је частили, да би слушали њене шале и догодовштине. Тешка храна је мучила њен старачки желудац, пила је после оброка бикарбон соду, а богме умела покаткад и да „пусти ветар“. Ленин ритуал се знао, пре него што седне за софру, одбије да руча и на упорно нуткање моје мајке, каже – добро, спакуј мало да понесем. Кад види да је пакетић са храном спреман, онда седне и навали, а ником то није сметало, зато што је кућа била испуњена смехом и радошћу у време недељног ручка.

Тешко је било замислити да је ова старица у поодмаклим осамдесетим била некад млада и како се причало, веома лепа. Облачила се у младости по последњој моди и са својим Властом умела фијакером недељом да се извезе у град. Свог Власта је обожавала и увек је о њему причала, стари шерет са титулом „краљ лажова“ је заувек испунио Ленино срце и због тога су мало вероватне приче о љубавнику са ћупом злата. Лена, та промућурна, а слабо образована жена, писмена, тек онолико колико јој је требало, пореклом из Атенице из једне познате породице, након Другог светског рата је, вероватно из протеста због одузете имовине, почела да се облачи на чудан начин, провокативан и смешан у исто време. То је била нека врста њене побуне и протеста против нових власти, али и њен животни, свакодневни перформанс. Она је, сасвим сигурно, у души била уметница и умела је да живи своју уметност и своју побуну.

ДЕДА УЈКО

Није Лена била једини необични посетилац недељом. Ту је, готово увек, био и чудесни деда-ујко. Готово да нико није знао коме је он био деда, а коме ујко и због чега су га тако звали, али то је било прихваћено и непорециво. У питању је био пензионисани предратни жандармеријски поднаредник Властимир Николић, који је живео у Синђелићевој улици са женом Магдаленом (увек седела испред куће), родом из Македоније, где је и већи део свог радног века службовао. И деда-ујко је био један шерет и шаљивџија, ведрог духа, пун догодовштина и вицева, ширио је око себе позитиван дух и ведрину и због тога увек радо виђен гост у нашој кући. Када сам први пут чуо реч контроверзна личност, знао сам да се то на неки свој, посебан начин, односи и на Лену и на деда-ујка. Сад ви након свих комунистичких прича о суровим, глупим и крутим жандарима, замислите деда-ујка, једно својеврсно спадало у униформи, а да се не насмејете. Његове рибарске „истине“ и надмудривања са рибарима су терале увек сузе на очи од силног смеха. Ненадмашан је био у лажима и намерно је волео да „досоли“ своје приче.

ШОУ МОЖЕ ДА ПОЧНЕ

Сећам се једне тужне сцене, а био сам веома мали и нисам кренуо у школу, негде пред сам крај деда-ујковог живота. Једне недеље дошао нам је као и увек у госте као и негде код саме капије се саплео и пао поред тује. Да ли је био пијан, или му је позлило због болести и старости, то тад нисам знао. Родитељи су били тренутно одсутни, стара нана у кући, која није могла да помогне, а у помоћ беспомоћном старцу су притекли Цигани перјари, родом из Сомбора, који су у Чачку продавали перје, а у нашој старој магази су изнајмљивали простор за своју робу. Старца су унели у магазу, положили га на вреће са перјем, а около на све стране су летеле беле гушчје перушке. Све ми је било тако познато када сам касније гледао чувене „Скупљаче перја“. Старац се брзо окрепио и повратио у живот уз ракијицу и кафу и обавезан ратлук, смех се опет ширио за софром, око које су сад седели и Цигани перјари, а убрзо се појавила и Лена. Чувени тандем старих шерета и шаљивџија био је спреман и шоу је могао да почне.

Фото: ФБ профил Историја Чачка (Горан Давидовић)

 

Оставите одговор