Reportaža Uncategorized

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА: ДРВО ЖИВОТА У ПОТЕМКИНОВОМ СЕЛУ (2)

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једнини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА
ДРВО ЖИВОТА У ПОТЕМКИНОВОМ СЕЛУ (2)

У време када све убрзано нестаје и мења се, познате улице, делови града, људи, сећање је једина спона са духом прошлих времена и непрестаном потребом за модернизацијом и урбанизацијом свега постојећег. Крај у коме је некад постојало вашариште – сточни пијац у Чачку, а сада је реонски, мали парк, у непосредној близини железниче и садашње аутобуске станице, некадашње млекаре, окружен улицама Девет Југовића, Јаше“ Продановића, Tрнавском, Милете Ћурчића, убрзано се мењао у складу са друштвеним потребама некад мале вароши, да се након Другог светског рата модернизује и урбанизује.

ВАШАРИШТЕ

Трнавска улица, у којој сам се родио, одрастао и сада живим, није улица од великог историјског значаја. Настала је почетком ’60-их година прошлог века, као последица убрзане модернизације и нових друштвених односа, насталих након Другог светског рата, када су велики земљишни поседи у власништву појединаца, на основу закона о национализацији, а касније и закона о експрпријације земљишта, прешли из приватне у државну и друштвену својину. Цео тај крај, данашње улице Трнавска, Колубарска, Страхињића Бана, Јаше Продановића, Девет Југовића, у периоду између два рата изгледао је другачије. У односу на данашње време, био је слабо насељен. На великој површини су биле само њиве са пшеницом и кукуузом и баште. Ту и тамо по нека кућа, скоро обавезно са пуно житеља више генерација. Живело се скромно и радно и поред велике имовине и куће са пуно деце. Једна од таквих је била и стара кућа моје породице, у самој близини старе млекаре. Стара велика кућа, срушена на почетку ’60-их, имала је велико двориште са старом липом, дрвеном магазом шупама и доста перади. На далеко су биле чувене тамошње гуске, које су се брчкале по оближњем каналу, који је ту постојао и који је описао и чувени Пуриша Ђорђевић. И он, као и многи, сећали су се старог гусана, који је „гањао“ путнике, који су журили на железничку станицу.

У непосредној близини, било је вашариште – сточни пијац, на ком се пазарним данима окупљао народ. Легенда каже да се поводом једног од Титових долазака у Чачак, готово преко ноћи, вашариште преобразило у парк, данашњи мали парк, који је добио статус реонског парка, површине скоро један и по хектар, између железничке и данашње аутобуске станице, омеђен улицама Јаше Продановића, Девет Југовића, Трнавском и Милета Ћурчића у близини, а далеко нису ни Железничка, Браће Глишића и чувена Ломина. Причало се да су на брзину сађене, не само младице, већ и велко зимзелено дрвеће, донето са удаљених планина, које се неким чудом примило. Све као у причи о Потемкиновом селу, које настаје преко ноћи, само да поданици одобровоље господара.

Једино сећање на старо вашариште је велика стара топола у централном делу, горостас који одолева времену и дрвосечама и три платана, као једина веза прохујалих времена, кад се мукотрпно радило и стицало и било тешко прехранити многобројне породице, и новог доба, које је представљало модернизацију и прогрес и бољи живот за многе и једнакост за све, бар се тако говорило у то време. Мали парк и окружење, постали су делом Трг Ђура Салаја, а чини се да то име и данас носи, или је тако било, бар до недавно. Многи млађи се вероватно питају, ко је био тај Ђуро Салај. И тешко да им данас ко може на то са сигурношћу рећи и тешко је пронаћи неког ко зна за некад знаменитог хрватског комунисту, револуционара и политичара, председника Централног комитета Јединствених синдиката Југославије и јунака социјалистичког рада, рођеног у Валпову. Све је то весели Ђура био после рата, а пре рата обичан кројачки радник.

ТРНАВСКА

Није то једина занимљивост у вези имена чачанских улица из тог доба. Наиме, по једној анегдоти, Трнавска улица је добила име по родном месту геометра који је ту радио. Ваљда у шали, након напорног рада и кад су били при крају послова, на довршетку изградње улице, присутни радници и чиновници су схватили да немају име за нову улицу. Онда је неко вероватно, кад се већ добро потегла домаћа „мученица“ дошао на генијалну идеју, да улица добије име по месту рођења присутног геометра. Посебност ове улице чини још нешто. На самом почетку, пре низа породичних кућа, посебан „украс“ су чувене „лименке“, зграде и солитер, равног крова, обложени лимом, уместо класичне фасаде. Ове грађевине, специфичне естетике, зими хладне, а лети превруће, нису једине у овом крају, има их још таквих на просторима старе Југославије, али и у улици, некад Слободана Пенезића, а данас Немањиној. Очигледно да се у време њиховог настанка није много водило рачуна о изгледу и функционалности, било је ипак важније да што већи број људи добије кров над главом.

Већи део улице са кућама приближно исте квадратуре и дворишним простором од четири, пет ари плаца, сем у посебним случајевима, а таквих је увек било и поред јавно прокламоване једнакости, дуго по изградњи и завршетку радова, није имао канализацију, скоро до половине седамдесетих. И данас многе куће у дну дворишта имају пољске клозете, који се више не користе, пумпе у дворишту, а у то време, многи су се уместо у кадама, суботом купали у плеханим – лименим коритима. И то није све. У близини скретања у Колубарску улицу, са десне стране Трнавске, након велике поплаве 1965. године у Чачку, никле су дрвене бараке, као привремени смештај за поплављене, углавном раднике „Слободе“ и запослене на железници. Како је ко решавао  своје стамбено питање, он се исељавао из барака, а онда су пристизали нови станари. Временом, стицајем разних околности, ту се формирала и бројна ромска заједница. Бећина се доселила након рушења објеката у Обићевој, у време изградње „Куле“, а било је и оних који су ту раније дошли.

ДУД

У самој близини „барака“ дуго је одолевао зубу времена стари дуд, са великом рупом у стаблу, где смо се ми клинци из краја завлачили, а већ крајем маја и почетком јуна пентрали да беремо слатке црвене плодове. Тај дуд је био на некадашњој међи, који је делио имање моје породице и поседа чувеног баштована Власта и његове жене Лене. За њих су везане многе чаршијске анегдоте, а Власто је био власник и „престижног“ варошког признања „краљ лажова“, које су добијали само најбољи градски шерети, духовити и спремни да својим хумором насмеју и забаве свако друштво. Дуго намени није била приведена њива мог деде, све док крајем седамдесетих ту није изграђен вртић „Мајски цвет“. То место је дуго било прави, правцати рај за разне циркусе, пре свега оне мање и луна паркове, који су све од пролећа, па и до дубоко у јесен забављали градску омладину. Картинзи, аутомобили на струју, рингишили, флипери и сва остала чудеса били су права забава за клинце из краја и све остале који су ту долазили. Пробрани хитови тог времена, попут Тери Џекса, „Смака“, Здравка Чолића су се ту могли чути, „народњака“ готово да није било. Кад није било циркуса, било је фудбала на „ливадици“, или су се пекли украдени пурењаци, или су се смишљали „упади“ на комшијске крушке и трешње.

„ЖЕЛОВО“

 

Посебна драж читавог краја било је популарно „Желово“, бастион чачанске кошарке. Играо се „баскет“, а нама, клинцима, идоли су били чувени Меле, Супа и други баскеташи. Не треба занемарити чињеницу да су из овог краја поникли бројни кошаркаши и тренери: Саво Ковачевић, браћа Шљивић, Ранитовић, Бохињац, Рале Бојић. На „Желовом“ се није само играла кошарка, некад су ту биле и популарне игранке. У бифеу се дружило и окупљало шаролико друштво, а незаобилазне су биле и легенде Прево, Спржо, Булут и многи други, који су ту проводили и дане и ноћи. Дуго је радила и чувена томбола на „Желовом“. Памти се и млеко из стаклених флаша из оближње старе млекаре и много шта друго што не може да стане у ове „набрекле“ успомене.

Ускоро, цео крај ће још једном променити свој изглед, када овуда прође планирана Улица 10. Остају нам ипак сећања која нам нико не може одузети.

Фото: ФБ страна Историја Чачка (Горан Давидовић)

 

Оставите одговор