Reportaža

ЧАЧАНКА МАРТА МИКИЋ, СТУДЕНТКИЊА ГЛУМЕ, УПРАВО СЕ ВРАТИЛА СА „КУСТЕНДОРФА“

САН ДА СПОЈИ БАЛЕТ И ГЛУМУ

Пише: Зорица Лешовић Станојевић

Крхка као свака балерина, блиставог осмеха, самоуверена, млада и амбициозна, још мало дипломирана глумица Марта Микић, управо ових дана се вратила са Мокре Горе. Била је један од пет изабраних студената волонтера Филмског фестивала „Кустендорф“… Драгоцено искуство, каже, за младог човека, који жели да свој професионални живот посвети седмој уметности и при том, на почетку или прапочетку сопствене каријере, сретне звезде светског калибра… Рођена је у Чачку, 3. марта 1997. године, завршила је ОШ „Милица Павловић“, нижу, а потом и средњу Балетску школу „Лујо Давичо“ у Београду на Одсеку савремена игра. Живела је у интернату четири године, након тога је уписала Факултет драмских и филмских уметности из Бијељине (Република Српска) у класи глумице Љиљане Благојевић, а предавања се реализују у Београду. Студент је треће године глуме. Просек оцена 9,1. Питали смо је када је и како је у себи препознала глумицу.

-Моја вечита љубав јесте глума. Од треће године, од кад имам свест о себи,  почела сам да се бавим плесом и пошто сам се увек тиме бавила, нисам осећала слободу да изразим ту жељу. На трећој и четвртој години Средње балетске школе добила сам предмет глума и прве глумачке задатке. Ту се родила жеља… Корепетиторка Сања, препознала је мој афинитет и питала ме што не би пробала глуму… И то је једина особа у мојој близини, која ми је потврдила оно што сам ја потајно желела. Када се ближило време уписа на факултет, родитељи су мало били затечени мојом жељом и, наравно, да су ме подржали… Знали су да желим да спојим балет и глуму, за мене је то, можда, неки „физички театар“, који није толико још развијен у Србији, али постоје могућности рада у иностранству и тренутно, моја жеља је да завршим мастер у иностранству, а ако то не буде, постоје могућности да се бавим и једним и другим послом у Србији – прича Марта о томе како планира да у будућем послу споји своја два талента, балет и глуму.

Што се досадашњег сценског искуства тиче, то су били највише задаци на факултету.

-На првој години имали смо задатак „ја у датим околностима“. То су игре кроз које се ради, на пример, Чехов, да бисмо разумели како се користи „глумачки мозак“, ми то тако зовемо. У другој години радимо „лик“, е ту већ долази до компликација, зато што ликове које радимо морамо да разумемо. Мени је драгоцен мој факултет, јер учимо многе животне ствари, учимо да разумемо људе, зашто су урадили нешто, да правдамо лик… Кад изађемо на сцену ми увек и уверљиво морамо да стојимо иза нашег лика. Ове године на испиту у трећој години смо радили „жанр“, опробали смо се у мјузиклу и било је јако лепо. На факултету ми откривамо себе, шта нам највише лежи. Ту стварамо неку индивидуалност, ето, ја се и даље као глумачко биће откривам и сазнајем сваки пут нешто ново о себи, тако да не могу тачно сад да одредим шта је моја жеља, а то је и циљ факултета, да створи комплетну глумачку личност, иако то није до краја могуће, иако сваким новим ликом ми надограђујемо себе – каже наша саговорница.

Када размишља и планира своју дипломску представу, Марта каже да је то изазов који ће уследити следеће године, али да би јако волела да буде везано за покрет и глуму, јер јој то најбоље „иде“. Још увек нема представу шта ће то бити, а тај дипломски задатак има два дела: један је дипломска представа целе класе, а други је монодрама.

Драгоцена и, можда, прекретница за њено глумачко самопоуздање била је мастер представа Стевана Јовановића, који је завршавао на приштинској Академији мастер „Глума“.

-И њему је ментор био професор Дејан Цицмиловић, који је радио режију. Мене је узео да радимо дуо драму „Тунел“ од Ернеста Сабата, и нас двоје смо уз помоћ професора Цицмиловића, урадили један леп пројекат на који сам јако поносна. Ту сам први пут стала на сцену као глумица која ради једну комплетну представу, а не само сцене на факултету. У тој представи има пуно плеса и глуме, за мене је то била одскочна даска, добила сам доста на самопоуздању, пошто је то најважније и морамо да будемо поносни на то што радимо. Представа је први пут била извођена у „Студењаку“, у Културном центу „Студентски град“ у Београду. Играна је и у Великој Плани, а планирамо да је једног дана одиграмо и овде у Чачку, тек се сада мало бавимо и продукцијом – прича Марта Микић.

Задовољна је професорима на факултету који студира. Поред класе коју води позната глумица Љиљана Благојевић, технику гласа предају Оливер Њего и Бојана Стефановић, сценски говор Радован Кнежевић, сценске игре балерина Народног позоришта Тамара Антонијевић Спасић, а у првој години јој је предавао и Слободан Бештић. На четвртој години, у класи испред њене, глуму предаје Иван Јевтовић, а прву годину води Дубравка Мијатовић. Иванов млађи брат Јаков Јевтовић предаје им сценске борбе. То су главни предмети, поред којих уче и историју уметности, историју филма, историју драме, естетику филма коју предаје Милена Предић.

Овог лета играла је епизодну улогу у серији „Погрешан човек“, која јој је, каже, била значајна, јер је први пут присуствовала тако великој продукцији, а реч је о хрватско-српској копродукцији. Филмска индустрија је за њу јако занимљива, радила је и неке студентске филмове, али напомиње, ипак је још студент глуме…

На питање где себе види, у ком жанру и ко су јој узори, од кога учи, млада будућа глумица, одговара:

-Ми би као глумци требало да знамо све, не би ваљало да се профилишемо… Не могу да кажем да имам узоре, желим да створим неку своју индивидуалност, да себе надограђујем и да сваки пут сазнам нешто ново о себи. То би онда била моја професорка Љиљана Благојевић, од ње све учим, она ми је узор, она од мене прави то неко глумачко биће.

На домаћој сцени као драгу глумицу Марта издваја и Милену Дравић. И она се бавила балетом, то знање уметничког покрета се видело по ставу њеног тела, и можда би се у неким елементима поистоветила с њом, због енергије којом је као глумица зрачила… Боравак на Фестивалу „Кустендорф“ и волонтирање на фестивалима, Марта сматра драгоценим искуством за све људе који се баве глумачком уметношћу и још су на почетку.

-Мени је ово треће волонтирање. Прво је било на „Интеракцији – Интер-док“ у Пожеги, друго на „Сарајево филм фестивалу“ и треће, сад на „Кустендорфу“, које ми је и најдраже. То је најлепши фестивал који постоји у региону и у Европи, баш зато што је другачији од свих. По чему? По томе што је затвореног типа и сви су блиски, нема да не можемо да приђемо „ВИП“ гостима, сви смо ту једни поред других, нормално разговарамо, а Емир Кустурица је баш нагласио да нема црвених тепиха, нема гламурозности, све је у етно стилу. Дрвенград је по себи предиван. Пријаве за волонтирање су ишле преко факултета, ишло је нас троје по препоруци и по позиву. Толико људи смо упознали, предивно искуство, сви су дружељубиви, сви се свима јављају, нисам на то навикла, у Сарајеву је већи фестивал, али нема толико контаката, све је формалније. Колега са класе, Немања и ја смо дочекивали госте у народним ношњама на традиционалан начин, уз погачу и со и ракију… Мет Дилман и Стана Катић били су одушевљени, не могу да верују како смо ми једна весела нација, немају представу о томе како изгледа Србија, сви су били одушевљени фестивалом. Неки гости нису знали какво је време код нас, иако им је наглашено, па дођу у папучама… Након дочека гостију, били смо у биоскопу, пратили смо  филмове, а постојале су радионице, што је драгоцено, где глумци причају о свом животу и раду, како долазе до неких глумачких решења, до улога, редитеља и то су драгоцена познанства. Гледајући како их ми дочекујемо, пожелим да то можда будем ја једног дана.. Имам трему пред излазак, али увек је позитивна, адреналин ми помаже… На мене је ту оставио утисак италијански филм „Догман“, глумац Марчело Фонте је добио награду у Пули за најбољу улогу и њега смо упознали, одушевила ме његова енергија и стварно је јако добро урадио лик у том филму – прича са озарењем Марта.

Навикла је на бржи ритам живота, кад има слободног времена или дође у Чачак, не зна шта да ради од себе… Организованија је када има више обавеза. Спава само пет сати, тако је навикла. Читалачке задатке добија на факултету,  из којих бира монологе или сцене. За њу је откриће Достојевски, ова, за разумевање, тешка литература схвата различито се схвата током школовања и сада, за такву литературу потребни су одређена зрелост и знање, тврди Марта.  Крајем маја ове године Мартина класа ће ићи на Стеријино позорје, представиће се Шекспировим комадом, „Сан летње ноћи“, комад ће бити атрактиван и другачије постављен од свих виђених, јер ће је радити кроз покрет. Она ће играти у шпиц балетанкама… На питање где себе види као глумицу, каже, да би волела више да игра у позоришту, да ради разнолико и да успе једног дана да уради улоге којима ће бити лично задовољна. Филм је леп, али позориште је жива уметност…

ЉИЉАНА БЛАГОЈЕВИЋ: МАРТА ЈЕ ОДЛИЧНА…

Сто нас је делио у једном градском кафеу од професорке наше талентоване Чачанке. Усуд је хтео, да то Богојављенско вече, Љиљана Благојевић буде у нашем граду, на истом месту где смо и ми разговарале, а нико се ни с ким није ни видео, ни договарао. Њена студенткиња јој препознаје глас… Прилика, да је кратко питамо за Марту.

-Марта је одлично дете, мислим да ће се Чачак стварно поносити њом, има све предиспозиције да буде велика глумица, и ја се надам да ће и успети, и то, ако је Чачак не препозна, Београд хоће сигурно. Факултет јесте у Бијељини, али радимо и у Београду, знате како, наша струка је посебна и деца иду за професором, да би научили нешто од одређених професора. Имамо фантастичан кадар, деца долазе са свих страна и гарантујем да ће изаћи са великим занатом. Марта је за сада, једина из Чачка, има деце из Ариља, али супер су сва деца. Она је већ готова, одлична је…

 

 

 

Оставите одговор