Društvo Reportaža

(НЕ)ОБИЧНА ЉУБАВНА ПРИЧА

ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС (11)

Филипинка Шара Хавиер (Shara Javier) и Чачанин Марко Весовић опловили су свет неколико пута. Обоје су радили на бројним крузерима, он као конобар, она као фотограф. А онда су решили да ставе тачку на „дугу пловидбу“ и да се на неком копну скрасе. За свој породични дом изабрали су град без луке, али са Моравом, коју је Шара одмах заволела. Као и њихова деца, петогодишњи Илија и трогодишња Вида, који су рођени и одрастају у Чачку. Заједничка интересовања, жеље, животни снови и ставови, и љубав – од тога су изградили свој „мали свет“.

Марко и Шара у Голупцу

После завршене средње Угоститељске школе у Врњачкој Бањи, Марко је пет година радио у Београду, а онда се због посла отиснуо преко „седам“ мора. Шара је пре 33 године рођена у престоници Филипина, Манили у коју би данас могли да се сместе становници отприлике три Србије. Завршила је Факултет мултимедијалних уметности, тренирала је озбиљно теквондо… Али, и она је посао нашла на „води“… Радили су на мањим бродовима, што је, објашњава четрдесетдвогодишњи Марко, боља варијанта од великих крузера. И због тога што мањи бродови пристају у многе луке, па тако има времена да се осети и дух тих градова, али и, тако драгоцено, тло под ногама.

Филипини, El Nido Palawan

Знали су се са брода, али се нису упознали све до Кариба. Баш ту је Марко задобио срце своје Шаре. У једном ресторану на карипском острву Доминика Марко је служио госте, а Шара их је фотографисала. И догодио се тај тренутак „вечности“, описују уз осмех њих двоје.

Искористили су кратак одмор 2016. године да дођу у Чачак и венчају се. Марко је својој изабраници желео да покаже што више лепота Србије, па су тих месец-два посетили многе градове. Путовали су аутобусом, али су и километре прешли пешке, посетили Кладово, Доњи Милановац, Голубац, Сокобању, пели се на Озрен… Посебно су им у сећању остали људи које су упознали у Пироту, који су их угостили као најрођеније, водили их до Старе планине…

ЛЕПОТА И ДОБРОТА

Убрзо су се због посла вратили на брод. Након повратка кратко су живели у Београду. Шари је матерњи језик филипино, а зна и дијалект острва Антике одакле јој потичу родитељи. Говори и енглески. Када је дошла у Чачак почетком 2018, није знала готово ниједну реч српског. Пошто је Марко морао поново на брод, нормално јој је било да то време буде код његове породице. Тако јој је „цимерка“ постала Маркова мајка Даница, од које је учила прве речи српског. Није јој било лако, али се и сада уз смех присећа тог времена. Касније је купила уџбенике, па је језик учила сама. Успела је брзо да нађе посао у Чачку. Запослена је у фирми која се бави преводилаштвом. Она ради маркетинг и одржавање вишејезичког сајта.

Cartagena, Колумбија

– Град ми се одмах много допао, јер је све доступно и брзо сам се навикла. Живот у огромној Манили, у којој се највише осећа западњачки начин живота, је потпуно другачији. Где год да сте, гужве су, живи се брзо, од данас до сутра… У ствари, као да човек нема времена да осети живот! Овде је друга прича, човек може да цени мале ствари, да ужива у њима, што нас, заправо, највише испуњава срећом. Маркови су ме добро прихватили и уопште се нисам осећала као странац – веома добро проналази речи на српском наша суграђанка Шара.

Cozumel, Мексико

Наравно, било је потребно време да упозна нашу културу, традицију, обичаје… Да све то разуме и прилагоди се, што је, сматра, „кључ успеха“ за свакога ко одлучи да „промени“ домовину. Као и многим туристима и странцима, српска кухиња је и Шари веома необична и укусна. Учи да спрема српска јела, а радује се припремама породичне славе Аранђеловдана.

ШТА НАМ ФАЛИ?

Марко потврђује да Шару у породици сви обожавају, а она каже да је то обострано. Свако ко је упозна прво примети ненаметљив и добродушан осмех, који као да је „урођени“ део њеног љупког лица. Зато је занимљиво и веома драгоцено још једно Шарино запажање. Међу првим утисцима био је и тај да смо веома озбиљни и да се готово не смејемо, посебно гласно, што је потпуна супротност од њене природе.

Смета јој и велика саобраћајна гужва у граду, посебно што су готово сви возачи нервозни. Паркирани аутомобили и на тротоарима велики су проблем свим пешацима, посебно родитељима са малом децом. И на зиму се, ипак, још није навикла. Као и на велико загађење ваздуха, које обоје тешко подносе, јер имају и здравствених проблема.

Шара и са Илијом и Видом прича на српском. Бистрооки Илија брзо учи, па је, како родитељи кажу, већ са две године научио да пише на ћирилици и латиници. Одлично зна и енглески и често телефоном разговара са Шарином породицом, три тетке и баком…

Беч, Аустрија

Заједнички породични именитељ је да сви воле природу. Имресионирана је и Шара јединственим погледом са врха Каблара, до кога је стигла планинарским стазама. Свој кутак „раја“ проналазе и у Виљуши, баш у подножју Јелице планине. Ту имају око 45 ари земље, засадили су нешто поврћа у башти, а ове године Марко је подигао и воћњак са пуно разноврсног воћа. Надају се да ће имати и једна кућерак на том још једном парченцету среће, јер Шара каже да је сваки одлазак препороди због ваздуха и посебне слободе… Сваки тренутак користе да оду са децом и уживају у кратким излетима, до Драгачева, Горњег Милановца, Коштунића, Ариља, Врњачке Бање…

Имали су разне могућности, да живе у Канади, на Новом Зеланду… Или да још раде на броду. Лепа су путовања, али посао на крузерима, кажу, није лак, ради се и по 12-13 сати… Кад је Марко „разгласио“ да се враћа у Србију, многи су то сматрали неуспехом. Он каже да се није покајао због те одлуке, Наравно, увиђају и они недостатке „система“ у много чему…

– Али, ни једног тренутка не бих променила одлуку, волим што живимо у Србији, у Чачку! – каже на крају Шара.

Задовољни су животом, кажу обоје потпуно спонтано у истом тренутку. Мале ствари које човека чине срећним су надомак ока, али као и срце, и око мора бити отворено, тврде Шара и Марко. Осмех који је у сваком тренутку разговора на Шарином и Марковом лицу, говори о њиховој срећи више од свих написаних речи.

Весна Тртовић

Фото: из албума породице Весовић

МАЛО ВИШЕ ГЛАСНОГ СМЕХА

На питање шта би са Филипина волела да има у Србији, Шара без размишљања каже: „Дрво кокоса!“ Објашњава да у њеној домовини веома мало користе „класично“ млеко и млечне производе. Пре свега, због високих цена. За то им је замена кокос. Фали јој и мало разноврснија храна… А, можда, највише мало више позитивне „буке“, односно гласаног смеха.

Из Србије веома радо би свуда понела дух борбености и аутентичност коју, каже, нигде није видела код толико људи.

– Овде људи воле да буду своји и кад им нешто смета, одмах реагују. Мени се то свиђа. Ми Филипинци, углавном, ћутимо, не реагујемо док не дође до краја и тек онда експлодирамо… А овде сам научила да кажем одмах оно што осећам – каже Шара.   

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.