РЕВИТАЛИЗАЦИЈА АПСТРАКЦИЈЕ…
„Полуискоришћени непотребно јаки хардвер“ назив је у дигиталном корпусу хипереалистичне, апстрактне, самосталне изложбе београдског академског сликара Жолта Ковача, која је постављена у Ликовном салону Дома културе до 13. маја.
-После низа година ну којима сам, углавном, радио на алуминијуму, сад сам се вратио на платно, а ово је сад један покушај, пошто сам се на својим докторским студијама бавио позицијом апстракције, која је постала друштвено веома ангажована, посебно након Октобарске револуције у Русији, где је коришћена, малтене, као државна уметност. Мени је замимљиво то што је прожимала у потпуности ткиво друштва у том периоду, али не само ту, него касиније и кроз „Баухаус“ у Европи итд, до данас је постала, прилично безопасна форма, и такорећи, декорација корпоративних канцеларија, без превише могућности да се ту упишу неки садржаји. Мене је и кроз ову изложбу занимало какве су данас могућности да се апстракција ревитализује, шта ново може да се дода или одузме – рекао је Жолт Ковач о апстрактној уметности.
На питање како хардвер као компјутерски језик може бити инспиративан за уметника сликара, док изложени радови на први поглед остављају утисак модерно дизајнираног плаката, одговара:
-Те боје, то је заправо језик уличне уметности, која се разликује од галеријске по томе што доноси интензивне боје, брзо се ради и прилично је комуникативна са окружењем и видљива је свима. У галерију, опет публика мора да уђе, различити су начини презентације. Ја сам на свој сликарски начин преузео начин рада са спрејевима, шаблонима и интензивним бојама, које су унапред припремљене у конзерви и не морају да се мешају, и онда сам покушао од нуле и онда је то еволуирало до уношења текста на слику. Назив изложбе „Полуискоришћени непотребно јаки хардвер“ сам преузео из трилер књиге „Сломљени анђели“ Ричарда Моргана, где је главни јунак мој презимењак Такаши Ковач, покушава да упадне у зграду једне корпорације и види да ту постоје две апстрактне скулптуре, поред којих пише управо та реченица коју сам преузео као наслов изложбе.
Функција тих апстрактних скулптира је да сакрију митраљеска гнезда, која служе за заштиту корпорације, а та везаапстракције и корпорације ми се допала. С друге стране, ми живимо у доба „полуискоришћеног и непотребно јаког хардвера“. На пример, гомила неких електронских уређаја које користимо је далеко моћнија, него што ми успемо да их искористимо. Ово је серија аналогно рађених радова, руком, имају карактер дигиталне слике, којом покушавам да повежем тренутак у коме живимо, апстракцију и уличну уметност.
Зорица Лешовић Станојевић
(Цео текст у најновијем броју „Чачанског гласа“)
