Баш ме нешто мрзи. Ух, што се сам нешто безвољан(а)… И ко зна колико оваквих реченица сте изговорили или чули у вашем окружењу. Људи су несвесни да је савремени начин живота који, “подразумева” физичку неактивност, прекомерну исхрану, пушење, алцохол, најчешћи “кривац” за таква психичка и физичка стања организма. Многи се под изговором бројних обавеза једноставно препусте и забораве да воде рачуна о себи, а и потпадну под утицај средине, која на бављење спортом у одређеним година гледа са подсмехом. На срећу, све је већи број оних који се одупиру оваквим схватањима и постају свесни значаја девизе да здраво тело подразумева и здрав дух. Једна од таквих је и Катарина Јанковић, професор енглеског језика у ОШ “Танаско Рајић”. Катарина је велики љубитељ трчања и ту не би било ничег занимљивог да се не ради о некоме ко трчи полумаратон (деоница дуга 21 километар и 100 метара), учествује на бројним тркама и бележи сјајне резултате.
– Почела сам редовно да трчим још у средњој школи. Нисам прекидала ни за време студирања у Београду, а ни касније, када сам се удала и засновала породицу. То је све било у склопу жеље за одржавањем кондиције и килаже на жељеном нивоу, нарочито после рођења двоје деце. Преломни тренутак се десио приликом једног летовања, у августу 2015. године. Супруг Милан је видео да постижем изузетне резултате на деоницама од пет, шест километара и предложио ми да полако повећавам дистанце. Тако сам стигла и до нивоа када растојања од више десетина километара издржавам без проблема. Онда се родила идеја, поново на његов наговор, јер је и он пасионирани љубитељ трчања, да кренем на трке. Прва је била у Словенији, већ у октобру те године – прича Катарина о својим почецима.
Одмах је нагласила да је велика разлика у схватњима спорта на северу и југу нашег континента. На северу је све то доведено до веома високог организационог нивоа и тамо није ништа необично да за време трке мештани износе послужење, како би окрепили тркаче. Код нас још увек имате случајеве да вам неко пролети бициклом по стази или претрчи испред вас.
О томе како и колико тренира Катарина каже:
– У Чачку трчим само на атлетској стази, док у Београду трчим на захтевним трасама, где има има успона и спустова. Такви терени су на Бањици, Топчидеру, Аутокоманди. Поред тога, два до три пута недељано радим вежбе у посебно припремљеном простору у својој кући.
Оно што је интересантно је чињеница да све ради самостално, нема тренера и много је научила посећујући сајтове који се баве трчањем и физичком припремом. Свесна је да је недостатак технике често онемогућава да постигне боље резултате и зато савете које добије настоји одмах да примени у пракси. Задовољна је својим најбољим резултатом од 1:44:09 и чињеницом да су од ње боље пласиране само активне и понека бивша атлетичарка, док међу онима који се нису бавили овим спортом нема конкуренцију. Сада се припрема за наступ у Новом Саду, где је деоница дуга 33 километара. Планира да оде и на трку у Монци. Куриозитет ове трке је тај што ће се једним делом трчати и по легендарној стази формуле 1.
Иако би се читајући ове редове стекао утисак да се ради о једној особи која само мисли о трчању и тренинзима, то уопште није тако. Катарина једноставно уме савршено да испланира своје време и да га потроши на прави начин. Посвећена је породици и пресрећна је што је њен дванаестогодишњи син Чедомир, припадник нових сајбер генерација, открио чари трчања и почео да учествује на тркама задовољства. Свој први наступ имао је на овогодишњем Београдском маратону, када му се придружио и млађи брат, десетогодишњи Владимир, тако да је целокупна породица Јанковић тада била на београдском асфалту.
И ово није све. Катарина поставља себи нове задатке, јер је таква особа која се не мири постигнутим. Планира да постепено повећава растојања, како би једног дана истрчала цео маратом. Нада се да ће јој за то бити потребно око годину дана. А, онда вероватно и испуњење сна многих који се баве трчањем. Учешће на чуваном Њујоршком маратону.
Свако ко је после читања овог текста одлучио да посвети себи мало више пажње и да од чувеног понедељка почне да вежба, како би што мање изговарао реченице са његовог почетка, може себе сматрати победником у борби за здравији и квалитетнији живот.
В. Д.
