ЖИВЕТИ СА ДЕМЕНЦИЈОМ (5)
Особе са деменцијом и њихове породице у великој мери су усамљене у борби са овим исцрпљујућим и често дуготрајним стањем. Последице болести осећају не само оболели, већ и они који брину о њима, а то су у највећем броју чланови најуже породице. У сталној трци и увек новим проблемима који се јављају како болест напредује, многи занемаре себе, своје здравље, професију, свој емотивни и друштвени живот. „Сагоревање“ неформалних неговатеља често остаје непримећено, у другом плану. Како наћи „замену“, односно, некога ко би бар на кратко неговао оболелог сродника, то је њихов највећи проблем и најчешће питање, јер професионалних неговатеља је у Србији веома мало.
Ово је један од разлога оснивања Чачанског удружења дементних особа (Ч.У.Д.О.). Покренула га је 2022. Александра Ђуровић, лиценцирана геронто-неговатељица, али и неформална својој мајци. Циљ Удружења је, каже она, да пружи помоћ особама са деменцијом, неформалним, као и професионалним неговатељима, пре свега, у њиховој едукацији о свему што је везано за негу оболелих, па и начин како комуницирати са њима. Иако се данас о деменцији доста више говори него пре деценију-две, многи и даље сматрају да је деменција саставни део сваке старости, да једноставно треба „пустити“ да иде својим током. Због тога је, истиче саговорница, неопходно срушити предрасуде и својеврсну дискриминацију.
– Сада људи отвореније причају и о својим сродницима са деменцијом, као и о своме искуству. То смо видели када смо прошле године, у оквиру пројекта који је подржала Европска унија преко Хартефакт Института, одржали предавања у парохијским домовима при црквама у Љубићу, Пријевору и Заблаћу. Први смо у Србији развили такву сарадњу са Српском православном црквом, а четврти у Европи. То се показало као добар начин, људи су отвореније причали о својим, али и искуствима својих оболелих рођака, комшија, пријатеља, познаника. Можда и зато што се у црквеним домовима осећају заштићено, сигурно. Тек на терену схватите колико има оболелих од деменције. Посебно нам значи што су многи питали када ћемо поново доћи – прича Александра Ђуровић и указује на важност међусобне комуникације оних који имају слична искуства, јер и на тај начин „уче“ како да се носе са проблемима.
Већ седамнаест година она је професионална геронто-неговатељица. Бринула је о 19 људи, 17 их је било са деменцијом. Све су то различита искуства, јер свака деменција је прича за себе, каже она и истиче да терет ове професије није само физички, посебно велики ако је особа непокретна или полупокретна, већ и емотивно-психички.
– Један од највећих проблема неговатеља је да направи „дистанцу“, а да то не утиче на квалитет неге. Пре свега, неговатељ мора да мисли и на себе, како би сачувао снагу за сваки наредни дан. Мора бити сталожен у свакој ситуацији, психички и емотивно стабилан, јер му је друга особа поверена на бригу. Важно је знати и успоставити успешну комуникацију са особом коју негује, чак и кад престану да говоре. Из искуства знам да више реагују на невербалну комуникацију. Сваку реченицу треба поједноставити, говорити полако, разговетним речима – саветује Александра и додаје да су честе „кризне“ ситуације, које указују да су због нечега узнемирени или им нешто смета. Тада треба проверити да ли им је хладно или је врућина, да ли је велика бука у простору, да ли су гладни или жедни, јер особе са деменцијом углавном не вербализују то што хоће, већ то показују „побуном“, неком необичном физичком реакцијом.
Много тога је заједничког за све особе са деменцијом, показује дугогодишње Александрино искуство. То јој помаже у обављању многих послова. Али, болест има и различите утицаје на сваку личност. Зато сваки приступ мора бити лични, прилагођен особи која се негује.
– Важно је стрпљење и сналажљивост. Потребна је и пажња када вам причају о свом животу, својим члановима породице, јер то може помоћи у одређеним ситуацијама, да их смирите. Не сме бити наглих покрета и грубог тона, јер их то може додатно узнемирити, а врло тешко их је после смирити – указује она.
Када се породица суочи са деменцијом, најчешће реакције су неверица и шок. Укућани не знају како да помогну дементном сроднику.
– Породица би требало да што више сазна о самој болести да би могла што боље да функционише, прилагоди се новонасталој ситуацији и да не „сагори“ већ на почетку. Терет је велики, не само финансијски, јер нега подразумева велике трошкове. Особе са деменцијом захтевају много времена, посебно када болест дође у фазу да им је потребна нега 24 сата дневно. Никад не знате када и где може да оде из куће, тако да је нужан стални надзор. За то треба чувати снагу – саветује Александра Ђуровић.
Наша саговница сматра да би било добро и корисно да надлежне институције на локалном и државном нивоу организују неку врсту едукације за све неговатеље старијих, не само са деменцијом. Постоје и друге могућности здравствено-социјалне помоћи овим породицама, попут саветовалишта за деменцију, дневног боравка за оболеле, који би члановима породице омогућио тако потребан предах.
Весна Тртовић
РАЗНИ КАРАКТЕРИ – РАЗЛИЧИТЕ ДЕМЕНЦИЈЕ
Током свих година рада као неговатељ Александра Ђуровић се суочила са разним облицима деменције. Никада није лако, јер увек, каже, има у виду да јој је на одговорност и бригу дата друга особа, која има своје достојанство, без обзира што се њено сећање гаси.
– Сусрела сам се са разним карактерима, нису увек мирни и послушни. Некада су вербално и физички агресивни, то је друга страна приче. То су, ипак, ретки случајеви. Углавном реагују искрено као деца, на свој начин спремни да сарађују и да буду духовити. Воле игру, шах, карте „не љути се човече“, без обзира што знају да „поједу“ и сопствене фигуре или бацају коцкицу више пута да би могли да победе. Или кад свог супружника који прича како су се упознали, пита у чуду како то зна, јер као да је био присутан. На речи да је он њен супруг, она је одговорила да њен покојни супруг није био тако ружан човек. Једном ме је дочекало необично послужење – лепо исецкан руж за усне на плеханом тањирићу. То су неке комичне ситуације – присетила се Александра.
Нису ретки случајеви да и неформални неговатељи, обучени искуством, одлазе у Скандинавију, Немачку или неку другу европску земљу, где се може много више зарадити у тој професији, а за своје сроднике са деменцијом ангажују другог неговатеља. Александра Ђуровић до сада није имала дилему – остала је у Србији.
