ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (32)
ШТА ПОСЛЕ ЈУТРА?
РАТ ПРОДУЖЕН ДО ЈУТРА
„Рат је продужен до јутра. Шта после јутра“ – кажу јунаци филма „Јутро“ (1967), Чачанина Младена Пурише Ђорђевића (рођен 6. маја 1924). Филм награђен Златном ареном за режију у Пули и наградом КУП ВОЛПИ (Љубиша Самарџић), део је филмске трилогије, којој поред „Јутра“, припадају и „Сан“ и „Подне“ . На чудесан и посебан начин Пуриша се својом особеном филмском поетиком уклопио у тада неприкосновени „црни талас“, преиспитујући табу теме везане за Други светски рат и револуцију. Нико осим Ђорђевића се у југословенском рату није директније бавио темом масовног стрељања политичких противника по завршетку рата, а пре потписаног примирја. Како Мали (Љубиша Самарџић) каже „сад их треба чистити, кад је рат завршен, а мир није потписан“. Генерал Милан Прекић (Љуба Тадић) каже „сутра почиње мир, судови, заклетве, унапређења и веома ретко стрељања“. Ђорђевић вешто преплиће чежњу за љубављу, нежношћу, страстима, младих бораца, који су преживели рат и све у њима дрхти, осећајући свим чулима и свим бићем живот. Мали и девојка (Неда Арнерић), са тренутком освете и обрачуном са онима који су се нашли са друге стране, реакција, окупатори и домаћи издајници, ратни профитери, љубавнице окупаторских војника, проститке, али и са непријатељима и издајницима из властитих редова, желе и свој нови и другачији живот. Пуриша је причу сместио у свој послератни Чачак, користи локалне топониме и имена својих суграђана, али филм није снимљен у граду на Морави. Међутим, Ђорђевић проговара о стрељањима „код реке, код игралишта, мало уз воду, тамо где су и Немци стрељали“. Изговорена реченица истовремено представља и саму суштину филма у ком готово на истим местима можемо видети страдања људи, поред доказаних криваца и оних потпуно невиних, без обзира од чије руке су страдали. О томе најбоље говори сцена спровођења убице (Драго Чумић), који под батинама признаје да је заклао седамдесетдвоје невиних у чачанском крају. Унесрећеним људима признаје хладнокрвно свој злочин и потпуно мирно описује убијање и клање недужних. Одмах након те сцене, јаке и убедљиве, видимо стратиште очигледних партизанских жртава.
РАТ НИКОМ НИЈЕ БРАТ
Рат је оставио дубоке трагове у људима који су патили и мучили се, бивајући у једном тренутку џелати, у другом жртве. Редитељ покушава са разумевањем, без осуде да схвати људе и њихове мотиве, да разуме њихово страдање, патњу, муку, освету, неправду, мржњу, чежњу, потребу за љубављу и нормалним животом. Велика је истина коју откривају јунаци овог филма, млади и наивни, а то је да са престанком рата неће тако лако променити лице земље и изменити душе наших људи – како је званична идеологија прокламовала, већ тад само откривамо живот са многобројним опасностима које нас вребају са свих страна.
Ђорђевић на директан и индиректан начин показује и лицемерје и окрутност победника, који немају милости ни за дојучерашње саборце и за своје дојучерашње љубави – судбина девојке Малог (Милена Дравић), која је под батинама, зверски мучена одала имена другова и изазвала на тај начин страдање невиних, а коју осуђују на смрт они у које је веровала и које је волела, а који су је на свој начин издали и осудили. Велики уметник филма жели да сазна и сагледа обе стране.
ЈУТРО ЋЕ ПРОМЕНИТИ СВЕ ?
Ауторски стил који пробирљивим филмским средствима и особеном филмском поетиком гура у лице истину и сву животну трагику, нуди и поезију живота, љубав, жељу за истином, правдом. Тако склопљена филмска прича, вешто је спакована, где сви филмски актери без обзира шта чинили, изазивају и симпатију и пажњу код гледалаца и кад су џелати и кад су жртве. Само тај иронични обрт судбине, као у рано јутро поред реке, кад бивши пријатељи шаљу своју другарицу у смрт, али не тако да то сами ураде, већ лицемерно гурајући заробљеног окупаторског војника да то уради уместо них. А онда, светећи се убијају оног који гнусно дело учини уместо њих, желећи да тако можда задобију уместо презира, признање. Да је истина неумољива и да ће се сазнати кад – тад, говори последњи кадар у ком се на пустом друму, недалеко од убијене, појављују мајка и ћерка, носећи фотографију – сећање на драгу особу, погубљену такође негде поред реке, а пре успостављеног мира, кад су стрељања ретка, кад следе судови, заклетве, унапређења.
Суровост и нежност, лаж и истина, све на једном месту и испричано убедљивм филмским језиком, како то само уме Младен Пуриша Ђорђевић. Филм „Јутро“ учинио је више за сазнавање истине о страдалима поред реке, мало више уз воду, од свих других настојања да се се и тај затањении део прошлости временом осветли истином.
Душан Даријевић
