Позоришни програм Дома културе
ПОЛИТИЧКА ПАРАНОЈА КАО СУДБИНА
О представи „Балкански шпијун“ Народног позоришта, по тексту Душана Ковачевића, режија и адаптација, Татјана Мандић Ригонат
На свој 150. рођендан Народно позориште из Београда премијерно је одиграло почетком октобра прошле године чувеног „Балканског шпијуна“ Душана Ковачевића, у адаптацији и режији Татјане Мандић Ригонат. Сада, већ чувена дешавања у Народном позоришту у то време – случај Хубач и смена управника Савића били су разлог да се представа не одигра након београдске премијере и у Чачку. Представа је ипак одиграна на великој сцени Дома културе, али пет месеци касније, у среду, 27. фебруара, наравно, уз велико интересовање публике, карте су „плануле“ неколико недеља пре приказивања, што је само доказ статуса који има култна драма Душана Ковачевића, не само у Београду и Чачку, већ широм Србије и света, где год је игран „Шпијун“, који је постао универзална метафора за политичку параноју – стални страх малог човека од оних одозго, који га због грехова из младости могу увек позвати на одговорност, прогањати и кињити.
Нова верзија „Балканског шпијуна“ је била велики изазов за редитељку и ансамбл Народног позоришта. Није била мала ствар „осавременити“ комад настао у СФРЈ, који се бавио траумама поданика социјалистичког система. Успех представе Југословенског драмског позоришта на почетку ’80-их, са Батом Стојковићем и Бранком Петрић, а још више филма са Батом, Миром Бањац, Звонком Лепетићем, Соњом Савић и Бором Тодоровићем је обавезивао. Откривање табу тема, попут голооточке прошлости и љубави главног јунака према Стаљину, као и страх од неизвесне будућности, након Титове смрти, не значе ништа у овом времену. Татјана Мандић Ригонат је направила озбиљан рез и њен Илија (одлични Љубомир Бандовић), обични педесетогодишњи породични човек, до гуше у кредитима и у сталној бризи за будућност породице, има жену, домаћицу и незапослену ћерку, стоматолошкињу која безуспешно четири године тражи посао.
Наизглед је све исто, као и у верзијама „Шпијуна“, које познаје шира публика, међутим, данашњи Илија није никакав „ибеовац“ коме се ноге тресу на сваки позив из полиције, па макар то био и информативни разговор о подстанару који се након двадесет година у домовину вратио из иностранства. Убрзо сазнајемо да је наш Илија патриота, забринут за будућност домовине, сада Србије, као некад Југославије. Он сам каже да је његова земља јединица, као и кћерка, да нема резервну домовину, попут многих одавде, који могу увек да се врате у своје Француске, Немачке… Утолико је његов страх већи, који упорно „хране“ државни медији, да је земља угрожена, да јој прети распад и нестајање и да је желе уништити мрски непријатељи, како они споља, тако и унутрашњи, који не мирују и да једино председник над њеном судбином бди дан и ноћ. Редитељка је ово место врло ефектно решила у представи, комбинујући вести са екрана, које одсликавају стварност и убацивањем у паузама шлагер оркестар, који уз спикерку и певачицу (Вања Милачић), изводи познате песме из сретних времена. Кућу наравно држи под контролом Илијина жена Даница, никад боља Нела Михаиловић, која док Илија брине државне бриге, мисли о кућним финансијама и породичном буџету, који је у земљи благостања из дана у дан тањи, а оброци све сиромашнији, а мора се јести сваког дана, уз редовна поскупљења. Кћерка Соња, солидна Катарина Марковић, у почетку усхићена, што добија посао преко везе, након четири године чекања, брзо губи животни оптимизам, схватајући лудило у које прво запада отац, а онда и дуги чланови фамилије Чворовић. Петар Јаковљевић, кога глуми Чачанин Милутин Милошевић, повратник из иностранства, који је након двадесет година одсуствовања поново у својој домовини, сад као предузетник, месецима безуспешно покушава да покрене посао, захваљујући неажурности бирократије. Илија, стално „филован“ паранојом са медија о угржености државе и нације, којој увек прети опасност од разноразних шпијуна, схвата своју патриотску дужност и обавезу да раскринка мрског непријатеља. И поред чињенице да од станарине коју Петар уредно плаћа, може како тако да измири рачуне и преживи, он у подстанару види опасност, не само по државу, већ и по своју породицу. Лудило се захуктава, Илија од прогоњеног постаје прогонитељ и онда следи низ познатих сцена, како наш јунак спроводи истражње радње да би смрсио конце мрском непријатељу – свом подстанару, негдашњем песнику, а сада бизнисмену и модном креатору и његовим пријатељима.
Татјана Мандић Ригонат је успешно од нушићевске атмосфере на почетку комада створила језиву атмосферу лудила, бесмисленог праћења и суровог ислеђивања у суштини невиног човека, кога болесни умови оптужују за све оно што су медији створили као фото-робота балканског шпијуна. Таквој атмосфери параноје и лудила, поред Илије, доприносе и фантастична Душанка Стојановић Глид у улози Ђурђе – Ђуре, Илијине сестре близнакиње, која на свој женски, али и садистички начин (вероватно методи научени у рату, или у затвору) мучи невољника Јаковљевића. Ригонат је успела својим омиљеним позоришним средством – друштвеном травестијом, могућношћу да се лудило сагледа из различитих перспектива, да нагласи опште лудило и болест, не само појединца, већ и комплетног друштва у ком нико није поштеђен, па ни брижна мајка Даница, која лудости свог мужа и његове сестре дуго одбацује, да би их на крају здушно прхватила. Актуелизација познатог комада изведена је вешто, без претеривања, уз низ „цака“ и симбола времена у коме живимо, срећом без сувишности и баналности.
Публика је здушно прихватила Чворовиће, препознајући делом и у себи особине јунака представе. Смех и горчина у устима након спознаје истине где и како живимо је неминовна, али и добра терапија за болесно стање у које је наше друштво давно запало, само се излечење не назире. „Шпијун“ се и у овом времену да мењати и преобликовати, уосталом колико се мења и наша друштвена стварност, али параноја се, као политичка судбина на овим просторима, нажалост увукла дубоко у наше биће, које никако не може да се ослободи давних страхова, али и оних нових, које нам сервирају медији и дневна политика, који и покрећу обичне и мирне људе на зло и што је најгоре од свега, не схватајући то као нешто неприлично, већ као патриотску обавезу и дужност у одбрани угрожене отаџбине.
Као што се и могло претпоставити, аплауз чачанске публике је био дуг, а сала Дома културе се „тресла“ од повика – БРАВО. На најбољи могући начин је и отпочела сарадња Дома културе и Народног позоришта, недавно потвђена Протоколом о сарадњи, које су потписале обе стране.
Душан Даријевић
Фото: Соња Кораксић Ћаловић
