ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (35)
РОМАНТИЧНИ НАЦИОНАЛИЗАМ, КАНЦЕР НЕЗРЕЛОГ ДРУШТВА
Фадил Хаџић је један од најдоследнијих југословенских филмских аутора. Његови филмови, „Протест“,“ Новинар“, „Лов на јелене“, „Амбасадор“ и други, на свој, особен начин детектују и критикују аномалије југословенског друштвеног система и тадашње југословенске стварности. Хаџић то ради отворено, без увијања, директно у „главу“. Сваковрсно је искакање из зглоба или из „шина“ социјалистичке друштвене стварности, Хаџић је запажао и конструктивно критиковао, без обзира о којој се теми ради, да ли је у питању улога новинара у друштву ограничених слобода, питање реституције и однос према политичкој емиграцији, породични односи „црвене буржоазије“. Хаџића тешко можемо сврстати у оно што најчешће називамо „црним таласом“, али неки његови филмови, попут „Протеста“ (1967), или „Лова на јелене“ (1972), свакако да су отворили неке нове теме, до тад потпуно занемарене у југословенском филму.
Филм „Лов на јелене“ настао је у време хрватског „Масовног покрета“, МАСПОК-а, а приказан одмах по његовом окончању и након тога заборављен и свесно гурнут у страну, иако званичне забране није било. „Лов“ покреће једну тако важну тему за Хрватску тог времена, а са годинама, испоставиће се и данашњег тренутка, а то је однос према прошлости, политичкој емиграцији, оној која по званичној политици није окрвавила руке, али у друштву које није довољно сазрелило да је у потпуности рехабилитује. Тема која није могла мимоићи она бурна времена – да ли су сви криви само зато што су били на другој страни и зато што потичу из породица обележених злочинима својих сродника? Однос према овој теми се већ те давне ’71 – ’72. године у СР Хрватској мењао. У процвату је био национални романтизам. Како је то данас, сви знамо. И због тога је овај филм значајан, зато што указује на нешто што ће у каснијим временима знатно обележити једно друштво, а однос прогоњених и прогонитеља биће измењен. Бивши емигранти ће бити у прилици да прогоне своје прогонитеље неких двадесет година касније.
ПОВРАТАК
Иван Шушњар (Александар Кроши), бивш чиновник НДХ, морао је емигрирати након рата у страху од освете, без обзира што није окрвавио руке. Његов прогонитељ Јозо Викулић, тадашњи ознаш и „бог и батина“ у малом славонском граду, усељава се, након Ивановог бекства, у његову кућу. Након 25 година потуцања по свету, Шушњар се враћа у родно место, доносећи и тешко зарађени новац, желећи да започне нов живот у нади да је прошло довољно времена и да су греси ране младости опроштени. Не чека званичан опрост, већ сам жели да разреши свој неугодни положај политичког емигранта. Но, друго доба јесте, славонска паланка живи неким својим успаваним животом, где се чини да је све давно стало и да се ништа не мења. Главни трач је да је из белог света стигао незнанац пун пара. Иван жели да поврати своју, давно, неправедно одузету кућу и то је можда први филмски осврт у Југославију на тему национализоване имовине и њеног повраћаја, тзв. реституције. Међутим, друштво није још спремно на промене које се чине логичним и које пропагира званична политика, за које Шушњар мисли да је сад прави тренутак да се догоде, да се заборави прошло и крене из почетка у ново. Међутим, они који су се попут Јоза Викулића окористили револуционарном правдом, толико да им и партија више не треба и да могу сами у приватне предузетнике и у свет капитала, све оно против чега су се некад са жаром борили. Викулићу и онима које може да поткупи и држи под својом шапом, не одговара долазак никаквог емигранта, ма не био он и никакав усташа, већ обичан општински ћата, чији је једини грех ујак, усташки официр и сестра, која се у време рата заљубила у усташког часника. Сама жеља Шушњара да поврати неправедно одузети дом, а и његово присуство, које опомиње на грехе револуционарне правде, код Викулића изазива страх да могу бити угрожене позиције „муком“ стечене и да се могу променити правила игре у којој „бивши“ и „отписани“ могу опет водити главну реч, али сад уз помоћ великог новца и капитала зарађеног у белом свету.
ВРЕМЕ ЛАЖИ И ИНТРИГА
Фадил Хаџић читав проблем везан за опрост грехова политичкој емиграцији у СР Хрватској покушава да постави на један рационалан ниво, где је у интересу револуције да прашта онима који нису окрвавили руке, без обзира на то из каквих породица долазили, да их прихвати и да од њих не ствара непријатеље, као што је на крају и урадио Тито са гушењем МАСПОК-а. У тој борби да се сачувају позиције бивших озноша, који су се ипак прилагодили новим трендовима и отварању социјалистичког друштва ка свету, али се не одричу пљачке и оног што су стекли у време спровођења „револуционарне правде“. Викулић не бира средства на који начин ће да компромитује Шушњара, уништи га или врати тамо одакле је и дошао. Са друге стране, Шушњар једину подршку има у кафанској певачици Секи (Силвана Арменулић) и донекле у младом, праведном локалном шефу милиције, који има одређених симпатија за Ивана. Викулић је упоран у шушкању локалних пробисвета на повратника, који за длаку избегне трагедију на крају филма.
РОМАНТИЗОВАЊЕ КРВАВЕ ПРОШЛОСТИ
Сам крај филма оставља и нека отворена питања које тадашње хрватско и југословенско друштво није знало, а ни хтело да разуме и реши на трајан начин. Одређено идеализовање политичких емиграната, као део политике тадашњег МАСПОК-а, знамо до чега је довело двадесет година касније и то су последице од којих се хрватско друштво ни данас није опоравио. Са друге стране, филм је у своје време био и озбиљна критика друштва и система који, због својих грехова и привилегија стечених неправдом и насиљем, није хтео стварно одвајање „кукоља од жита“. Да тадашње југословенско друштво у свему другачијем није видело опасност и претњу и да је умело да на прави начин превазилази своје слабости и грехове, никад се не би вратили, не Шушњари, него кољачи, попут његовог ујака и сличних, чијих се поступака грозио и стидео, као и многи у хрватској емиграцији, која у целости није била усташка. Велика опомена и поред одређеног „емигрантског романтизма“, коју овај филм има, није била довољна за преображај једног болесног друштва. Бољка која се исправним поступцима на време могла лечити, нажалост је са временом метастазирала у прави друштвени канцер и пошаст која је растурила једну државу какву смо знали, која није била идеална и имала је много мана, али је неупоредива са много чим насталим након ње.
Душан Даријевић
