ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (11)
Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.
ВАРОШКЕ КАФАНЕ
Душу сваког града, сваке вароши чине и његове кафане, крчме, бифеи, ресторани. Без правог кафанског живота нема ни праве приче о неком насељеном месту. Чачак је пре Другог светског рата био мала варош са 12.000 становника, али великим бројем кафана и малих бифеа, веома једноставних са пар столова, обичним клупама и бачвама за вино и ракију. Прича се да су таква места отварали пропали трговци, којима је све отишло на добош, да би се некако вадили из „буле“ и како тако наставили живот. Кафане за сиротињу и сељаке, за отмену варошку господу и господу официре. Свака кафана имала је олаисане подове и у средишту гусане пећи, које су зими давале потребну и пријатну топлоту. Свуда пуно служинчади, односно шегрта и калфи, који су имали своја задужења.Централна фигура сваке кафане је био наравно њен газда. Још увек је код старих Чачана живо сећање, или макар приче о Чика Милу Ћерамилцу, власнику „Цар Лазара“. Након рата, учињена му је велика неправда од стране тадашњих власти, на основу лажних оптужби разних денунцијаната, изведен је пред тзв. Народни суд, а његово привођење „правди“ пратила је маса света. Касније 1948. године, између осталог, национализоване су и кафане, које постају друштвено власништво. Због те чињенице, али и због убрзаног мењања вароши, нестају предратне кафане, односно оне настале између два рата, како оне у којекаквим уџерицама, тако и оне мало отменије, које су имале и собе за госте. Део по део вароши под налетом модернизације и урбанизације нестаје, али настају нова места за изласке, као и друштвено предузеће „Морава“ под чијим је окриљем и највећи број угоститељских објеката на терторији Чачка. Старе кафане: „Цар Лазар“, „Пролетер“ и „Три багрема“ прелазе из приватног у друштвено власништво. Нестају многе старе кафане, неке постоје још неко краће време, али убрзо са новим објектима, настају и нека нова популарна градска окупљалишта, попут: „Париза“, „Такова“, мотела „Ловац“, хотела „Мораве“, касније и „Пролећа“. Некадашњи хотел „Крен“ постаје ХБ, односно Хотел „Београд“, место старих прича и успомена, а прекопута је и популарна пивница „Зеленгора“. Кафане у приватном власништву и ван „Моравиног“ ланца дуго су биле само по ободу града, попут „Виле Лазовић“, кафане код „Влада четника“ или популарна Чолакова кафана. На та места се ишло на одлично јагњеће и прасеће печење, на шприцер са содом из обавезних стаклених сифона, који су могли да послуже и као „одбрамбено“ средство или предмет којим су се „хладили“ насртљивци у пијаним ноћима.
„ПАРИЗ“
Ресторан „Париз“ са великом баштом у време летње сезоне, заузимао је централно место у самом језгру вароши која је убрзано мењала свој изглед. Зграда у којој је смештен овај за то време и услове ексклузивни градски ресторан, настала је негде пред крај ’50-их. Поред велике кафане са рестораном, касније студентском мензом, овај објекат је имао и свој бар у који су водиле спиралне степенице. „Париз бар“ је имао одређену интиму, чак и пиано на ком се некад свирало. Повремено је ту била и дискотека и место на ком су почеле средином ’80-их и прве „блуз вечери“ у Чачку, са неизбежним Зецом блузером. . Кафана – ресторан је имала два улаза, онај главни из „Кужељеве“ улице и онај други из „Рајићеве“ На самом улазу из „Рајићеве“ са леве стране је био малени “ Снек бар“, место на ком се с ногу могла попити „Стомаклија“, „Манастирка“, или у то време из чаше са стопом, популарни „Баделов“ коњак или „Рубинов“ вињак. Ту су се склањали љубитељи добре капљице на паузама за доручак, чиновници и радници на пролазу до посла у индустријској зони. Једно до два пића на брзину, а некад се омакне и мало више, придрема се стојећи за шанком, или у удобним барским столицама. Једне степенице су водиле доле у бар, а друге у висине тзв. „Сушаре“ – места где се окупљала градска омладина, да после школе попије неко кувано вино или пиво. Мало столова са обавезним карираним столњацима и плеханим пикслама уз обиље дима који се ту скупљао, како онај из малене просторије, тако и онај из ресторана, који се дизао увис и задржавао на том култном месту, где је увек владала гужва и које је радило до 21 час. Згодно место кад се бежало из школе, или у зимско доба, кад су царовали на тргу хладан ветар и лапавица. Тад добро дође кувано вино да се чељад мало угреју и крену у диско који је викендом радио у Дому културе. Поред студената, који су након ручка и вечере у ресторану, остајали још мало у „Паризу“, ова кафана је имала и своје редовне госте, који су имали своје столове и тачно време окупљања. Као клинац, сећам се да сам свакодневно у башти виђао тада младог, маркартног професора Папића, са обавезном цигаретом и углавном самог за столом, а некад и са друштвом. Био ми је интересантан и одударао је од већине са својом брадом и ликом који је неодољиво подсећао на младог Карл Маркса. Живео је ту у непосредној близини и са својим друштвом био један од заштитних знакова ове кафане.
„ТАКОВО“
„Таково“ је важило за градску кафану – место где се веома дуго скупљао шаролик свет, гимназијски професори, општински чиновници, ђаци, студенти, варошани и сељаци, отмени и они који су то мање били, а временом ту су се редовно, најчешће петком окупљали кафански музичари и музиканти, који су на том месту уговарали своје „тезге“ – свирке на свадбама и другим весељима. У „Таково се“ излазило и породично, на десет ћевапа са луком. Самци су радо у ову кафану долазили и на домаћа кувана јела. Лети на равно прелепа башта са великом брезом у средини која ју красила и давала посебан шарм и топлину месту. Не треба много ни помињати, да су редовни гости ове кафане били гимназијски професори: Лале Јовановић, Пипин, Нешо социолог, Ацо Икодиновић, Циле имноги други. Касније, као студенте, позивали су нас понекад и у своје друштво и уз пиће занимљиво се беседило о уметности, посебно о филму, филозофији, социологији, а касније и све више о политици. Ово место је имало своју души и своју чар. Своје сталне конобаре, мушкарце са белим кошуљама, црним оделима и са црним прслуцима, жене у црно- белој униформи и обавезним плавим „боросанама“ на ногама. Кафане су Чачку у то време до пред сам крај ’80-их радиле до 22. сата.
„ЗЕЛЕНГОРА“
„Зеленгора“, или популарна пивница, било је једно чудесно место на самом корзоу. Ту су се могле појести гирице, ћевапи, а пре свега лепиња са кајмаком. Могла се пре подне добити и запечена са јајима, попити точено, велико или мало пиво из кригле. Ово место, тешко да би данас прошло санитарне стандарде, а велико је питање колико је то све и у оно време било по прописима, олаисани под, ЊЦ – благи ужас и још много тога на шта би се згрозиле данас фине госпоје, које држе до хигијене, не једу месо, већ искључиво вегетеријанску храну и пију цеђено воће. Свега тога наравно у оно време није било у „Зеленгори“, али је било неке праве кафанске топлине, граје и шале. Ту је долазио свакакав свет и радници и професори, ђаци, сељаци, уметници који су гостовали у Чачку. Могло се некад ту обилно јести и пити за оне „црвене“ Моравине бонове за топли оброк, које су нам родитељи изадашно давали кад смо излазили у град, а ми кад се задовољимо кафанских ђаконија, мењали их за новац, који је био потребан за цигарете и улазницу за диско у Дому културе.
Ових кафана више нема, нестале су у вихору транзиције, али су остале приче о њима и сећања на нека друга времена која нам се сад чне некако другачија, а и боља вероватнннно него што су истински и била. Негде се још као из магле појављује лик чувеног Николе Кезума са својом усном хармоником, који под „гасом“ дречи : „Сељаци у село“. Све је то данс само дим и магла, једно сећање, које је некад било наш живот и стварност.
Фотографије: ФБ Историја Чачка (Горан Давидовић)
