ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (26)
НЕСТАНАК ВАРОШКЕ ИНТИМЕ
Чачак, попут многих српских вароши, по мишљењу старијих Чачана, одавно је изгубио своју интиму и све оно што је важно и пожељно за живот у једном месту. Професор чачанске Гимназије у пензији Предраг О. Ћурчић у својим сећањима указује на све оне садржаје и места чачанске послератне вароши, који су давали смисао и наду у оскудним временима, у којима су се људи много више дружили и поштовали једни друге, налазили начин да осмисле живот у ратом опустошеној средини.
ЛИТЕРАРНИ КРУЖОК
У време док су још одвојено функционисали мушка и женска Гимназија, једини тренуци заједничких сусрета су били у оквиру литерараног кружока. Професор Ћурчић то време сматра изузетним и због посебних литерарних сусрета, који су обележили многи, касније познати књижевници и песници, угледни интелектуалци, попут Ранка Симовића, који је и написао књигу „Оно време кружока“, која говори о тим сретним данима у којима су здушно учествовали и Ацо Ристовић, Драган Шушић, Лале Јовановић, Владан Василијевић. Ту се рађала поезија, ту се рађала књижевност. Била је велика гужва, стајало се, али то ником није представљао проблем док су слушали једни друге. Касније, своје прве песме у оквиру литерарног кружока Гимназије ствара и Брана Петровић Пајсије.
ДА ЧАЧАК БУДЕ ОНО ШТО НИЈЕ
– Чини ми се, ваљда је време на то утицало, Чачак је изгубио чаршију. Помало је изгубио душу, немамо времена за нешто интимније, сви негде журимо. Чачак је изгубио господствено понашање – наглашава стари професор и додаје да му сметају аутомобили паркирани на сред тротора, где нема места за пролаз пешака. Свака генерација би себе требало да сматра најбољом, али тако и да се понаша и да има свест о властитој одговорности. Промене не доносе увек боље, професор Ћурчић се сећа и бројних школских реформи, а посебно Шуварове, која је уништила школтство. Професору сметају и блатњаве плоче око школе „Вук Караџић“… Каже, мало је потребно да све изгледа много пристојније, тамо где свакодневно иде хиљаду ђака. Град руже и бројне жврљотине баналне садржине по зидовима… Ваљда је Чачак постао урбан, толико различитих менталитета, има и људи који нису навикли да живе у граду. Многи жуде за нечим бољим, одлазе, урбан живот је сигурно пореметио нешто на шта су навикли они који су у овом граду рођени и одрасли.
ОПЕРСКЕ И ПОЗОРИШНЕ ПРЕДСТАВЕ У „АБРАШЕВИЋУ“
Некад је Чачак имао биоскопе, Градско позориште до 1956. године и културни живот у „Абрашевићу“. Поред редовних игранки, биле су и класичне представе, али била је и једна оперета“Ковачев син – студент“, изузетна оперетица у којој је певао и професоров друг Реља Шутић.
Данас нема синхронизованог културног живота који је некад постојао… Смедерево, на пример, има библиотеку о своме граду, људима, догађајима, о свим могућим збивањима која се бележе. Чачак има нажалост само једну књигу, коју је написао Миле Мојсиловић. Стари Чачак живи још само у сећањима својих најстаријих житеља, који памте времена када се кришом одлазило на славе, после осам увече, да вас нико не види, или кад сте, пушећи у мраку позоришног дворишта, код хотела „Крен“, могли налетети и на професора Балковоја или директора Гимназије. Стари професор је увек налазио речи оправдања за своје ученике. Била су то и времена, када је у мраку било пуно оних који су посматрали, цинкарили и пријављивали где треба. Живело се и у страху, али поред свега тога, остала су сећања на прави варошки живот, на многе пријатне, али и оне неугодне епизоде у њему.
(Наставиће се)
Душан Даријевић
Фото: ФБ Историја Чачка
