Као што је светосавска звезда засијала у време благостања и берићета, тако је Свети Василије дошао у време мучног турског ропства. Не поредимо узалуд Саву и Василија. Свети Сава је као принц управљао Захумљем. Након што је примио анђеоски чин и постао монах, постао је и архиепископ. По повратку у Србију основао је Захумску епископију. Векови су пролазили, Немањићи су нестали као династија али остали као духовни путеводитељи. Доласком Османлија на Балкан Србија је потпала под исламску власт. Православни живаљ је живео животом раних хришћана. Црква је нестајала у физичком смислу. Духовност се одржавала тајно, у забаченим манастирима, келијама, пећинама… У таквом свету Господ је благословио Петра и Анастасију Јовановића да у селу Мркоњић (Попово поље) 28. децембра 1610. добију сина којем су на Крштењу дали име Стојан. Још као дечачић Стојан је живео побожно у Захумљу.
Када је Стојан стасао родитељи му дођоше у опасност. Као људе који су се истицали у свом крају Османлије су желеле да их потурче или убију. Да би заштитили сина послали су га рођеном стрицу у манастир. Стојан је отишао код стрица који је био игуман у манастиру Завала. Отац Серафим је примио братанца и преузео на себе његово образовање а њему се живот у манастиру, љубав према Христу, народу и књизи свидела и зажелео је да и сам остане у манастиру као монах. Након што је провео неко време у Завали Стојан прелази у манастир Успења Пресвете Богородице поред Требиња (данас је тај манастир познатији под именом Тврдош). Након што је променио манастир Стојан се и замонаши а на монашењу добија име по Светом Василију Великом. Као млад и веома образован монах ускоро прелази код митрополита Цетињског Мардарија у Црну Гору. По доласку Василије се суочава са великим проблемом. Наиме, римокатолици су желели да злоупотребе, ионако тешку, ситуацију православних. Послали су своје мисионаре, језуите, да раде на превођењу из православља у римокатоличанство, лажно обећавајући сигурност од Турака. Василије је успео да одбрани Приморје од језуита. Али, служећи Господу, помажући народу подигао је и дух својих сународника и самим тим изазвао гнев потурчењака који решише да га убију. Млади монах је отишао у Русију где је добио немалу помоћ за свој народ. По повратку затиче хаос који су направили језуити и Османлије. Неуморном борбом опет долази у опасност. Одлази на Свету Гору где му стижу вести из отаџбине. Иако је имао тек 28 година, изабран је за епископа Требињског и требало би да се врати у манастир Тврдош. Иако се противио овоме, хришћански смирено враћа се и кратко управља Епархијом. Међутим, упокојењем митрополита Источно – Херцеговачког, којег убише Турци, остаје упражњена митроолија и Василије постаје митрополит са седиштем у Никшићу.
Недуго по преузимању митрополије Турци почеше да чине невиђен зулум над неисламским становништвом. Да би спасили Василија монаси га одводе на скровита места. Он, на крају, не желећи више да бежи одлучује да оде у манастир Острог. У манастиру је, раније, живео старац Исаија. Он је себи саградио келију у стени у планини Острог. По упокојењу над његовим моштима догађала су се чуда. Међутим, Турци упадоше у манастир и спалише мошти старца. Василије је одлучио да се настани баш у његовој келији. Стену у којој се старац Исаија подвизавао претворио је у малену цркву и посветио је Часном и Животворном Крсту. Фрескопис који се данас може видети у овој црквици датира из времена Светог Василија. Небројене реке избеглица сливале су се и пеле ка свом митрополиту који их је несебично помагао и тешио. Неуморан труд који је уложио благословен је тим што је српски народ остао православан и што се успешно одбранио од исламизације и католичења.
Неуморан у подвизима живео је у келији. Када су монаси дошли до Василија 29. априла 1671. затекли су га са светитељским осмехом на лицу, представио се Господу хришћански и безболно. Народ одмах поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи свето молитвено правило и служећи Свете Литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где и данас почива.
Циљ хришћанства јесте освећење кроз посвећење Господу. Посветити се Господу не значи бити другачији од осталих, издвојен из света. Напротив, Свети су били ту, за нас, у свим (не)приликама. Било да су пострадали да би други живели, било да су несебично помагали или на неки други начин допринели сведочењу Христа на земљи. Њихова заслуга је награђена од Господа чудима која се дешавају над њиховим моштима или молитвом коју упућујемо. Ма колико модерно доба покушавало да оповргне светитељство као могуће, до данас није доказано науком на који начин мошти остану нетрулежне и миомирисне. Науку занимају само ове чињенице. Али, оно најважније избегавају. Избегавају моћ вере и молитве, а вера је, речима апостола Павла, потврда ствари невидљивих (Јев 11 1). Научницима се могу супротставити небројени људи који су се чудесно исцелили, добили благослов родитељства… над моштима Светог Василија Острошког. Његовим моштима у молитви приступају и православни, и римокатолици и муслимани… и Свети свакоме ко је искрен у молитви помаже. Времена пролазе а Свети Василије Острошки, као и некада, у земном животу, у свом манастиру Острогу, дочекује и помаже небројеним људима који ходочаснички долазе на поклоњење.
Вероучитељ Ђорђе Чоловић
