Kultura

СЛОБОДА И ЉУБАВ

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (8)
СЛОБОДА И ЉУБАВ

Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.

Филмом „Дечко који обећава“ (1981), Миша Радивојевић поново, и то на посебан начин, актуелизовао је бунтовништво у југословенском филму на самом почетку осамдесетих. Његов наредни филм „Живети као сав нормалан свет“ (1982) побуну са овешталих породичних и друштвених односа, шири и на институције система, у овом случају на Универзитет и Факултет музичких уметности у Београду, причом о младом бунтовном уметнику, коме је стало до своје уметности и жели да њоме мења устајали свет. Нажалост, наилази само на неразумевање професора, али и колега, јалових аутора и снобова.

Млади Радош (Светислав Буле Гонцић) студент композиције, који долази из провинције из радничке породице, сањајући да ће у Београду, који прихвата чиста срца, наћи остварење младалачких снова, врло брзо буде разочаран својим окружењем, надменим професорима, без пуно талента, непријатељски настројеним колегама и колегиницима, углавном децом „црвене буржoазије“, умишљеним снобовима, који са презрењем одбацују Радошеву потребу за слободом у животу и стварању, његове идеале о промењеним друштвеним односима, где не царује бирократија, полтронство, већ слобода појединца и уметничког стваралаштва, свет идеја и високих идеала. Очајан, због тога што не наилази на разумевање и не бива прихваћен ни од колега, а ни од професора, Радош налази утеху у љубави. Заљубљује се у колегиницу (Соња Савић), која једино препознаје у њему нешто велико, али и она је већ део једног система из ког не жели да искорачи у царство љубави и слободе коју наш јунак замишља. Једини подстрек да не одустане и да настави свој пут праведне борбе за вредности у које верује дају му деда, предратни револуционар и отац железничар.

Радивојевић вешто укршта у свом филму два света. Један је онај бирократски, снобовски и већ огрезао у корупцији, демагогији, привилегијама система, који је само декларативно био за слободу и једнака права свих, а у стварности радио све супротно од тога. Са друге стране, видимо и свет радника и револуционара, који нису до краја изгубили веру у своје идеале (мада су и они дубоко разочарани), али ни веру и поверење у своје потомке и та друга страна на неки начин и рађа наду и код самог Радоша, када са својим оцем пева Интернационалу. Изузетна музика Корнелија Ковача у овом филму је и везивно ткиво света маште, идеала и ирационалности младог Радоша и његовог трагања за љубављу и слободом, које и редитељ сматра вредностима на којима почива људска врста. У трагању за овим вредностима су и његови јунаци, из филма у филм. Као и претходна Радивојевићева остварења и ово обилује метаформа и симболима. Добро осмишљена и написана прича уз бројне метафоре, попут назива филма, уз паметно преплитање добре приче, одличне фотографије, стишане еротичности, сцене Радоша и његове девојке и са друге стране, љубавне сцене са газдарицом у нимало симпатичном окружењу, убоге студентске собе, у којој младић плаћа времешној газдарици кирију у натури.

Сукоб два света, оног снобовског са журки и из дедињских вила и оног радничког окружења у ком живи Радош и његова породица. Фотографија и светло на прави начин одражавају два међусобно супростављена света, непомирљива, а таква је и гардероба главних актера, нехајно Радошево облачење, стари подерани џемпер и два броја већи мантил који носи и патике, а са друге стране вечерње тоалете његових колегиница, фирмирана одећа и обућа, смокинзи и лептир машне њихових професора, којима поред свега из стражњег дела тела вири празилук. Ту је и необавезујући, лежерни стил и изглед Радошеве девојке и модерни стил њеног правог момка. Два света се сударају и у сценама љубави и секса у начину забаве у искреној бризи породице за свог потомка, али и у давно нарушеним породичним односима са друге стране. Све скупа оставља слику друштва где се све распада због немоћи појединца да било шта промени у систему где су улоге давно подељене, а главне улоге су добили подобни, послушни и неталентовани, а они даровити су осуђени на ћутање, самоизолацију или пропаст. Добро је избалансиран тај мрачни свет, кроз злобну и неиздрживу атмосферу на Музичкој академији, коју заједно стварају и професори и студенти. На другој страни је бунтовник из провинције, чији се чисти, нарасли оптимизам гаси како се приближавамо крају филма. Радошева девојка на прави начин представља оне који још нису потонули, а сасвим су близу тога и у људима попут Радоша који виде бар на трен неку сламку спаса, али на крају схвата да Радош попут њеног момка (Бранислава Брстине) не може да изађе из самоизолације коју су сами одабрали. Ове компликоване међуљудске односе у посрнулом друштву, зналачки је изнела једна нова глумачка генерација: Соња Савић, Буле Гонцић, Зоран Цвијановић, Оливера Јежина, Бранислав Брстина, тада сви на почетку глумачких каријера. Неки од њих постаће касније веома важни за даљи рад Милоша Радивојевића.

Наставиће се
Душан Даријевић

Оставите одговор