АНАСТАСИЈА ШУЛУБУРИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОШ „ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС“ У ЗАБЛАЋУ
ТРУДОМ И УПОРНОШЋУ СЕ СВЕ МОЖЕ ПОСТИЋИ
Дивне младе људе срећемо док припремамо приче о ђацима генерације. Наша овонедељна саговорница је Анастасија Шулубурић, која је ове године као најуспешнија ученица завршила Основну школу ,,Владислав Петковић Дис’’ у Заблаћу.
За себе каже да није такмичарског духа, ни у животу, ни у школи, као и да јој највише значе дружење и приајтељства која је стекла када се опробала на надметањима из биологије и историје:
-Углавном не волим да се такмичим ни у чему ни ван школе, али изузеци су били историја и биологија. Биологија ми је била интересантна у петом разреду, када сам освојила прво место на општинском и треће на окружном такмичењу. Историју сам заволела у шестом разреду, тада сам први пут отишла на такмичење и заузела прво место на општинском и друго на окружном. У седмом разреду сам прошла и на републичко такмичење, које се те године одржало у Пироту. Иако нисам освојила ниједно место, остају ми успомене и пријатељства која сам стекла.
Анастасија признаје да је поносна због тога што је ђак генерације, а открива нам и како је то постигла:
-Велика је част, наравно, али то сам успела само трудом и упорношћу, мислим да се све у животу стиче на тај начин. Није било лако, али није било ни онолико тешко колико неки мисле. Није, јер сам навикла да увек дајем све од себе и никада се не задовољим осредњим резултатом, када знам да увек може боље. Можда је некоме то велики притисак, али надам се да ће ме такво размишљање само терати да увек у животу постигнем све што желим и да не одустајем од нечега само зато што је тешко. Нешто што ћу увек имати на уму је то да свако добија оно што је заслужио и да без муке и труда не можемо очекивати да ће нам се сва врата у животу сама отворити.
Много је лепо слушати младе саговорнике који отворено причају о свему и искрено одговорају на свако питање, па и на то како себе виде, којим вредностима теже…
-Ја себе видим као веома упорну особу, волим да ми је све увек под конац и организовано, рекла бих и да сам одговорна. Увек када дам некоме своју реч, испуним то што сам обећала, јер имам онолико поштовања према другима колико бих волела да они имају према мени. Увек гледам ширу слику, трудим се да свакога разумем, па чак и када нема објашњења за нечије поступке, ја то разумем, јер знам да иза свега стоји неки разлог. Волим да помажем свима када год могу, волим да причам са другарима када имају неки проблем и кад им треба помоћ, увек сам ту да пружим савет и олакшам ситуацију колико год било. Мислим да нема разлога да било кога осуђујемо, јер никад не бисмо претпоставили кроз какве ситуације неко пролази, а да нико за то не зна – зрело размишља Анастасија.
Осмогодишње школовање су јој, истиче, највише обележили другари, екскурзије, излети, али и наставници…
-Моја основна школа је великим делом утицала на то каква сам ја данас. То је место где сам научила први пут како да саберам два броја, али и место где сам израсла у јаку и поштену особу. Школа јесте место где учимо, образујемо се, али некако свима нама су најважније успомене које смо ту стекли. Оне нас чине баш онаквим какви јесмо и јединственим. Сви смо ми на исти начин научили како се пише писаном ћирилицом, али свакоме ће остати од тога различито искуство и памћење. Тако је буквално за сваку ситуацију у школи. Свима ће ово бити период у животу који ће памтити заувек, са свим добрим и лошим успоменама. Сваки школски дан је био посебан и много ми је драго што се све десило баш како јесте и никад не бих ништа мењала, чак ни оне најтеже тренутке. Све је то утицало на то каква сам сада особа и захвална сам.
Анасатсија воли да чита, пише, разговара, слуша музику, гледа филмове и серије, излази са друштвом итд. Каже, више воли друштвене предмете и језике у односу на природне науке, па је зато и изабарала да упише друштвени смер у Гимназији.
Овог лета планира да иде на море са школом и томе се, признаје, највише радује, али и дружењу са својим другарима и уживању у последњем лету пре него што крене у средњу школу.
Корени играју велику улогу у сваком успеху, закључује Анастасија на крају нашег разговора:
-Никад не треба да заборавимо одакле смо дошли. Наш град Чачак је богат историјом, спортским успесима својих грађана и културним садржајима које нуди. Није велики град, али мени је сасвим довољан. Увек ћу бити поносна што одавде долазим, исто тако ћу памтити и своје село Заблаће, своју школу, другаре, наставнике и сваку успомену која ме везује за мој родни крај.
Приредила: Г. Д.
