ПСИХОЛОШКЕ РАДИОНИЦЕ НАМЕЊЕНЕ МЛАДИМА
Какве су ти мисли, такав ти је живот, често у разним ситуацијама чујемо ову поуку. А „разговор“ са самим собом (self-talk) утиче на наша осећања, понашање, самопоуздање, физичко и ментално зравље, заправо, на нашу целокупну личност и сам живот. Каква је улога негативног унутрашњег говора, да ли се и како он може „контролисати“ и кориговати, неке су од тема радионица названих „Како разговарати са собом?“, које се одржавају у Културном центру, као део Програма за децу и младе. Радионице које води Урош Дрљача, мастер психолог и психотерапеут, почеле су протекле среде, 11. марта. Мада је било планирано да има највише десет учесника, због интересовања младих људи којима су радионице и намењене, на првој радионици било их је мало више. Судећи по првим реакцијама и веома активном учешћу у разговору, ова тема је веома занимљива тинејџерима.
Урош Дрљача је изабрао тему на основу сугестија и жеља учесника претходне серије радионица у Културном центру. Према његовим речима, намењене су младима од 15 до 18 година, јер је тинејџерско доба емотивно „врућа“ тачка у животу сваког човека, када се улази у свет одраслих, а истовремено се за собом оставља детињство. Управо у том периоду развија се осећај одраслог сопства и односа према себи. Наравно, то се не дешава преко ноћи.
– Разговор са собом је наш однос према мислима о себи самима. Заправо, то је како вреднујемо себе као особе у односу на то шта смо урадили. Битно је рећи да некада упадамо у замке процене себе као целе особе и наше вредности на основу наших резултата. Рецимо, ако нисам добар ђак, не вредим ништа. Или, ако немам довољно пријатеља, ја сам губитник. Кроз ове радионице настојимо да такве обрасце рашчланимо и укажемо на негативне аспекте генерализације, на то да није оправдано доносити о себи генералну слику, ма шта урадили. Циљ серије радионица је да учесници направе помак, да не доносе велике вредносне судове о себи на основу било чега из спољашње средине – појаснио је Урош Дрљача.
Планирано је да кроз пет радионица (сваке среде) учесници препознају који су обрасци размишљања и како они утичу на њихове емоције, посебно „нездраве“, попут депресије, анксиозности, беса, повређености. Јер, начин размишљања, каже Дрљача, претходи емоцијама, тачније, изазива их. Почетна тачка је увид, односно, препознавање негативних мисли о себи. Крајњи циљ је да учесници схвате да је промена могућа, да кроз одређене вежбе спознају начине новог, флексибилнијег гледања себе. Реченица типа „такав сам, какав сам, шта ћу?!“ је сама по себи веома негативна, јер како наводи Дрљача, то је „зид“ преко кога се не може или се тешко може мењати. Способност промене себе није директна тема радионица, али ментор настоји да кроз примере из свог живота подстакне учеснике да поделе своја искуства. Такође, после сваке радионице добијају задатке.
– Терапија је оно што се дешава између два сусрета. На учесницима је да на тај начин пробају нови начин размишљања, да увиде да је промена образаца понашања могућа у стварном свету. Тешко јесте, али је могуће и значајно. Кад се то постигне, све су веће могућности, као грудва која крене низ брег – пореди Урош Дрљача, који је веома задовољан групом на радионици, на којој су дечаци бројчано знатно надмоћнији (само једна девојчица). Већ на првој радионици учесници су били веома отворени за разговор.
На питање да ли је пет радионица довољно да неко нешто промени у „разговору“ са собом, Дрљача каже да се пре може говорити о степенима промене. Ово је, првенствено, отварање врата ка промени, да учесници виде како то функционише. Неко ће можда памтити ове разговоре као полазну тачку својих мењања на боље. Организатори и ментор се надају да овакви сусрети стварају плодно тле, а од сваког појединачно зависи колико ће се у њему развити клица промене.
В. Т.
СВЕ ЈЕ ИСТО, АЛИ ИПАК…
Данашњи млади људи су исти као и све претходне генерације, односно, имају исте потребе – за љубављу, разумевањем, поштовањем, потребу за припадањем, а у исто време жељу да се буде оригиналан, свој… Према мишљењу тридесет шестогодишњег психолога Уроша Дрљаче, промениле су се друштвене околности. Преко мобилних телефона тинејџери су добили „цео један свет“ без надзора родитеља. Још се поуздано не зна какве су последице, али свакако то је нови аспект адолесценције, о коме се тек раде научне студије.
ЗАНИМЉИВА И КОРИСНА ТЕМА
Ивана Алексић, уредница Програма за децу и младе, каже да је тема одабрана путем „ослушкивања“, не само младих, већ и њихових родитеља и наставника. Она сматра да је прича о негативном говору подједнако занимљива и корисна за учеснике.
– Узраст у коме су је веома изазован, пуно је питања и промена, не само телесних, већ и емоционалних… Желели смо да им понудимо место где би са неким стручним лицем могли да поделе бар неке недоумице, бриге, страхове. Ова тема је добра за све старосне доби, али посебно за младе, јер се у том узрасту преиспитују и траже своје место у друштву – сматра Ивана Алексић.
