За Дубравку Панић и Горана Николића освајање највишег врха северне Африке – Џебел Тубкала (4.167 мнв), на планинском масиву Атласу, тек је мало више од „дуже шетње“. Мада су успешни планинари са вишедеценијским искуством, нису се до сада опробали на овим висинама. За обоје је највиши врх Атласа лични рекорд, али крајем маја у Мароко нису отишли због тога, већ са жељом да упознају другачије пределе и људе. И вратили су се пуни лепих прича и утисака. Током девет дана боравка и освајања врха доживели су сва годишња доба, од врелине у градовима, снега током успињања, до праве олује са ситним градом при силаску са врха.
СУНЦЕ, СНЕГ, ОЛУЈА…
Горан и Дубравка, оснивачи и водичи Планинарско-еколошког удружења „Овчар-Каблар тим“ већ неко време откривају другим људима пределе по Србији. Мада су то краће пешачке туре, скоро сваки викенд су са својим већ уиграним тимом на неким новим стазама. Накупило се километара у ногама, стекла добра кондиција, па је дошао на ред и Атлас.
– Никад ми није био посебан изазов само освајање врхова. Више волим да одем и уживам у природи, како кажу са што мање муке, а да ми буде лепо. Тако је било и сада. Тубкал јесте највиши врх северне Африке, али технички није захтеван, један је од најлакших врхова за освајање. Једино што је ове године било више снега, него иначе – прича Горан.
Мада се изнад 2.500 метара другачије дише и постоји ризик од висинске болести, Дубравка и Горан у шали кажу да је тога било само пред пут. Кренули су са 1.700 метара из Имлила, живописног берберског села, удаљеног око 70 километара од Маракеша. Аклиматизацију су имали у планинарском дому „Муфлон“ на 3.200, где су преспавали и обновили снагу.
– Снега је било током целог успињања, једино га на врху нема. То је отежавало пењање, јер је снег прилично дубок, а у повратку од сунца је постао и веома мокар, попут качамака, па су нам ноге сваки час потањале. Морало се пажљиво стајати, јер је стаза углавном каменита, а испод снега су рупе, зачас склизне нога… Потребна је усредсређеност сваког тренутка. Уз то, за три километра до врха прелази се 1.100 метара висинске разлике. То је прилично велики успон и требало нам је око четири и по сата. Препорука је и да се не иде превише брзо, како би се организам прилагодио ређем ваздуху. Ишли смо полако, темпом, као кад водимо оне који немају много кондиције. И показало се као добар рецепт, јер заиста смо уживали у сваком тренутку – кажу Дубравка и Горан.
Врх Тубкал се налази у истоименом Националном парку површине 380 квадратних километара. На улазу је пункт који држи војска. Без обзира на број планинара у групи, кроз Национални парк се може ићи само са локалним водичима. О онима који су водили њихову групу имају само речи хвале, сваки корак био је добро испланиран и вођен.
ГРАДОВИ МАРОКА
Сама планина није много бајколика, готово да нема живог света, ако се изузму муле које су у овим пределима једино превозно и преносно средство. Горан је видео само воденкоса на близу 3.000 метара, а око дома и жутокљуну галицу, неку врсту врана. Дом за планинаре је добио име по врсти дивље овце – муфлону, који је чест мотив на сувенирима, али га наши планинари нису срели. Нису видели ни део Сахаре, која се, кажу, са врха може видети када је време лепо, јер када су стигли до њега, већ су облаци заклонили пределе и наговестили невреме.
Маракеш 
За разлику од планине, градови Марока су веома сликовити. Осим главног града Маракеша, посетили су и историјски град-тврђаву Езаиру на Атланском океану. Посебне утиске обоје носе из Агадира, модерног града такође, на самом океану. Овај град је познати туристички центар, са огромним плажама и више од 300 сунчаних дана годишње.
Село Имлил 
Агадир
– Све је уређено веома модерно, са много булевара и зеленила… Архитектура је врло занимљива, испред сваке зграде је спортски терен и парк. А то је град који је 1960. потпуно разорио земљотрес, који је однео велики број жртава. После тога су изградили потпуно нови град. Два дана смо били у Маракешу. У почетку је све занимљиво, уске улице и шаренило тезги где се продаје све и свашта. Веома су бучне и због мопеда које сви возе без много реда. Кад смо се вратили са планине и оне лепе тишине, већ је све изгледало другачије – причају Горан и Дубравка, који су раније освојили многе врхове. Јесу мање висине, али, у односу на Атлас, захтевнији за освајање. Дубравка је била је на Олимпу, Доломитима, Пирину, скоро свим већим врховим некадашње Југославије… Сада је испунила своју дугогодишњу жељу – да посети Мароко. Али, и њој је много дражи сам доживљај другачијих предела, култура и људи, него само освајање. Кроз шалу кажу да нису порасли на тих четири хиљаде и кусур. Али су богатији са свим оним што су видели и доживели на овом путовању.
Весна Тртовић
Фото из албума саговорника
БЕЗ ЖУРБЕ
Храна у Мароку је разнолика, са доста слаткастих укуса. Цене су сличне као у Србији. Посебно им се свидело воће, поморанџе укусније и сочније него оне које дођу на наше тржиште, као и диње и банане. Људи делују прилично необавезно и успорено. Не маре много за журбу, чак и кад су испред њих редови туриста, преносе утиске чачански планинари
