Чачак „стари“! Али, и поред велике потребе, многих (углавном) предизборних обећања, па и реалних могућности, наш град још нема државни дом за старе. Два приватна објекта овог типа ни приближно не задовољавају интересовање суграђана. Исто важи и за најближе државне домове. На „листама чекања“ неки су и више година. А старима је свака година као вечност. У још неповољнијој ситуацији су особе са деменцијом које нерадо примају ове установе, посебно покретне са деменцијом, јер за њих су нужни посебна брига и целодневни надзор. Дом за старе у средини где им живе потомци и породица значио би свима, јер су ове установе у могућности да организују разне додатне услуге. Каква је ситуација на територији Чачка и која права могу остварити преко Центра за социјални рад разговарали смо са Санелом Божовић, дипломираним социјалним радником, која је руководилац Службе за одрасле и старе.
Не води се статистика о броју особа које су због деменције лишене пословне способности или су под привременим/сталним старатељством. Али, поредећи време када је пре 13 година почела да ради у Служби за одрасле и старе, саговорница „Гласа“ закључује да се њихов број вишеструко увећао.
– На почетку моје каријере то су били спорадични случајеви, једно-двоје на месечном нивоу. Сада је тај број скоро на дневном нивоу. Оболели од деменције не могу самостално да доносе одлуке, због чега им је потребна помоћ, најчешће чланова уже породице, што се постиже кроз старатељство. Они нам се, углавном, и обраћају када им је потребна помоћ у превазилажењу правних тешкоћа. Обично су то регулисање подизања прихода из банке или збрињавање у установу социјалне заштите, односно, у државни или приватни дом за старе – објашњава Санела Божовић.
КАД СЕ ИСЦРПЕ СВЕ СНАГЕ И МОГУЋНОСТИ…
Они који негују и брину о својим оболелим сродницима одлучују да их сместе у ове установе, када исцрпе све своје могућности, истиче наша саговорница. Подршку и помоћ веома тешко проналазе, професионалних неговатеља је мали број, а то су и велики трошкови, често немају никога ни у блиском окружењу ко би, ако су запослени или имају друге обавезе, био са чланом породице оболелим од деменције. За смештај у дом се одлучују и када особа са деменцијом има придружене болести, због чега им је потребна и стручна, медицинска нега. Има и оних који живе сами, јер им чланови породице из разних разлога не живе у Чачку, али пракса доказује, каже Божовић, да су сродници урадили и покушали све да оболели што дуже остане у свом породичном окружењу, што јесте најбоље за њих. Неки се сами преселе код оболелог, доведу га код себе или ангажују некога да им се повремено нађе. Кад више не постоје никакве могућности, смештај у дом виде као сламку спаса.
– Није реткост да неформални неговатељи дођу у Центар за социјални рад због неке потврде или остваривања права, али често имају потребу да испричају кроз шта све пролазе. Као да се правдају што морају или ће морати свог сродника да сместе у дом. То је за све тешка одлука! – наглашава Санела Божовић.
Иако се често говори да су жене – ћерке, унуке, мајке, неформални неговатељи у већини случајева, она каже да то није правило, јер о оболелима често брину и мушки сродници.
ЛИСТЕ ЧЕКАЊА ЗА СМЕШТАЈ У ДОМ
Наша саговорница се слаже да је један од највећих недостатака Чачка, па и целог Моравичког округа, то што нема државну установу за збрињавање одраслих и старих. Како каже, то је и велики грех према њима, јер су стварали и градили ове градове. Најближи овакви домови су у Матарушкој Бањи и Крагујевцу, где постоји Геронтолошки центар. Државне домове имају и Пожега у оквиру Болнице и Забучје код Ужица, који су малих капацитета.
– У сваку од ових установа се чека одређени временски период, у зависности од тога колико је лице које има потребу за збрињавањем (не)зависно. Особе са деменцијом се најтеже смештају, посебно, ако су покретне, не само у државне, већ и у приватне домове. За државне домове се чека више месеци, па и више година, ако су оболели од деменције. Од чланова породице чујемо да се чека и за приватне домове – наводи саговорница.
Дом за старе у средини где им живе потомци и породица значио би свима, јер су ове установе у могућности да организују разне додатне послове. Под истим кровом могуће је реализовати услуге које олакшавају и живот квалитетнијим чине – и особа са деменцијом и њихових породица, попут предах-смештаја, дневног центра радионичарског типа, прихватне станице, саветовалишта за неговатеље, које је пре неколико година као пилот-пројекат подршке неформалним неговатељима организовало чачанско Удружење „Ларис“… Домови не морају бити трајно решење, нити само смештај.
Весна Тртовић
ИСЦРПЉУЈУЋА АДМИНИСТРАЦИЈА
Чињеница је да административне процедуре, скоро на сваком кораку, додатно (а чини се непотребно) исцрпљују ионако мало преостале снаге неговатеља. На пример, да би се добила извесна количина памперс-пелена за одрасле, потребан је потпис три лекара различите специјалности. Уколико изабрани лекар не напише да је хитно, прегледи се заказују. И опет чекање. Уз то, и покретни и непокретни дементни имају проблем са било каквим измештањем из окружења на који су навикли. И та процедура за пелене се понавља свака три месеца.
Такође, у болничким установама не постоји посебно одељење за ове пацијенте. Најчешће не знају где да их лече. Многи здравствени радници су нестрпљиви са овим „спорим“, а у многим случајевима и агресивним пацијентима. То нестрпљење их само додатно узнемири.
ТУЂА НЕГА И ПОМОЋ
Особе са деменцијом могу преко Центра за социјални рад да добију услугу геронтодомаћица. Тачније, Центар доноси решење, а услугу пружа „Зрачак“. Али, и за ту услугу се често чека, а мана је што је укључено свега неколико сеоских месних заједница.
У Центру се подноси и захтев за туђу негу и помоћ за оне који нису пензионери, незапослени су (немају приходе), као и за иностране држављане и иностране пензионере. Наши пензионери подносе овај захтев у ПИО фонду. Дементни покретни остварују право на основну негу (око 37.000 динара), а ако су непокретни и право на увећани додатак (око 42.000). И овај захтев се подноси у Центру, али се у ПИО фонду врши процена телесног оштећења.
– Оболели од деменције остварују ово право, али, нажалост, не из првог пута. То је наше искуство – наводи Санела Божовић.
БИТИ ЧОВЕК!
Током каријере Санела Божовић се сусрела са многим судбинама оболелих од деменције и њихових неговатеља. Свака прича је посебна, на свој начин и тешка и дирљива. Њу највише дотакну доброта и захвалност. Има људи који су остављени од најближих, али, ипак, наглашава она, нађе се неко да брине о њима. Остала јој је у сећању особа која је неговала своју дадиљу из детињства. Никакав правни основ нити било шта друго је није на то обавезивало, већ је водила љубав и несебичност. Једном речју, људскост!
