ИЗЛОЖБА О СТВАРАЛАШТВУ И ЖИВОТУ МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА
„Настасијевић је био песник истраживач и копач. Мени се увек привиђао као рудар који је малочас изишао из дубина и мрака, радује се виделу, казао би нешто и показао, али би му требало много руку и језика, па се само насмеши и рекне: Ој, Мораво, моје село равно. Да одуши тек, јер много је све што је”. (Исидора Секулић)
О поезији Момчила Настасијевића написане су и пишу се још увек бројне анализе и прикази. Кажемо поезији, јер се и његова проза може читати и тумачити као поезија – слојевита, мистична, херметична, музикална, готово непреводив спој традиционалног и авангардног, чак и за наше доба, читав век након што је Настасијевић стварао… Много тога је и даље тајна у његовој књижевности и личности, коју делом открива изложба „Момчило Настасијевић, песник изнад векова“, ауторки Мирјане Мокровчак Глишовић и Ане Ранковић из Музеја рудничко-таковског краја. Од прошлог петка, 11. септембра, гостујућу поставку може видети и чачанска публика у Галерији Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“.
У разговору за „Чачански глас“ Мирјана Мокровчак Глишовић, виши библиотекар и уредник у Музеју рудничко-таковског краја, рекла је да су ауторке на почетку рада желеле да расветле тајне песника, али, су закључиле да је за многе непознаница и суштинска прича о њему. Зато су кроз изложбу желеле да проговоре о Момчилу Настасијевићу, пре свега, као човеку. Хтеле су и да широј јавности предоче бар део богатог Легата породице Настасијевић коју баштини Музеј у Горњем Милановцу, који обухвата личне предмете песника, документа, рукописе, фотографије, оригинална издања објављених дела, неколико његових портрета… Други део изложбе чији је аутор Ана Ранковић, историчарка уметности, садржи наведене и описане све до сада познате песникове портрете у различитим техникама (у Чачку их је изложено неколико), као и веома занимљиве и лепе карикатуре из дневне штампе и других гласила.
– Изложбу смо засновали на успоменама породице, јер смо као установа објавили три књиге успомена песникове браће Светомира и Живорада. Заједничка нит свих тих успомена је песник Момчило, који је био стуб породице. То су успомене како је одрастао, школовао се, какав је био професор, колико је био тежак пут његовог стасавања као песника и какав је био његов прерани крај (1894-1938). На изложби се могу видети и предмети које је добио на поклон од својих ученика из Четврте београдске гимназије. Био је омиљен међу њима, пратили су га кући после предавања и говорили да он нема тело, већ само душу – испричала је Мирјана Мокровчак Глишовић.
Веома мало је објављеног Момчила Настасијевића за његовог живота. Ипак, стваралаштво песника кога је Винавер назвао „свецем српског језика и српског књижевног израза“, и даље је живо и „ново“, а према мишљењу многих, испред је не само оног, већ и нашег времена. На питање да ли песникова реч, па и сама изложба, стижу до савремених читалаца, Мирјана Мокровчак Глишовић каже да породицу Настасијевић називају „модерни авангардисти“, за разлику од Драгише Васића који је био „традицонални авангардиста“:
– Како је више пута рекао професор др Владимир Димитријевић, Момчило Настасијевић је можда најбољи српски песник, али никада неће бити најпопуларнији. Његове поезије све је више, коначно је заступљен и у гимназијским читанкама. Он јесте херметичан, али ако желите да га разумете, можете употребити његову мисао: „Ко не разуме моје стихове, осетиће их“.
Музеј рудничко-таковског краја посебну пажњу посвећује породици Настасијевић. До сада су реализоване изложбе о браћи Живораду, академском сликару и Светомиру, композитору и диригенту. Према речима Мирјане Мокровчак Глишовић, у плану је и изложба посвећена најмлађем брату Славомиру, који је писао историјске романе и драмска дела, а био је најбољи познавалац свог брата песника. Музеј има добру сарадњу са Славомировим потомцима, од њих су откупљени песникови оригинални рукописи који су ексклузива на изложби „Момчило Настасијевић, песник изнад векова“.
– Момчило Настасијевић није, као многи други песници, писао са лакоћом, враћао се једној истој песми много пута, некада је било и по више од десет верзија, у жељи да начини најбољи избор. Откупљени рукописи су варијанте песникових стихова – испричала је Мирјана Мокровчак Глишовић, која је приликом отварања говорила о вези две установе и две средине кроз саму изложбу – Горњег Милановца који чува породични легат и Чачка који је у животу младог Настасијевића имао веома важну улогу. Такође, на изложби и у каталогу заступљени су текстови двоје чачанских аутора – проф. Владимира Димитријевића који је писао о песниковом педагошком раду и Оливере Недељковић која је писала о грађи о песнику у Музеју поезије Градске библиотеке Чачак.
– Момчило Настасијевић припада свима нама својим делом, али, када је у питању његова биографија, он припада Горњем Милановцу и Чачку, где је провео најлепши период у свом животу. Од погрдног надимка који му је додељен, а имао је негативну конотацију, а то је Сократ, он стасава у песничку громаду, у песника изнад векова којим се данас сви поносимо – рекла је Мирјана Мокровчак Глишовић.
Изложбу је отворила Оливера Недељковић, библиотекар саветник Градске библиотеке Чачак, која је истакла Настасијевићеву везу са Чачком који стоји као одредница у биографији многих песника, као место рођења или боравка. Она је говорила о Настасијевићевим гимназијским данима и о утицају Чачка на његово уметничко обликовање, града у коме је провео шест година.
– Настасијевићев предани биограф Милутин Деврња истиче да је боравак у Чачку „доба његовог пуног расцвата, полета и уметничког рађања”. Управо овде, где је најлепше часове, по сведочењу брата Светомира, проводио свирајући и цртајући на обали Мораве и у селу Прељина, у коме је извесно време становао како би се залечио од последица маларије, почео је да развија своје вишеструке таленте и научне склоности… – рекла је Недељковић и нагласила да је изложба од изузетног документарног и уметничког значаја, јер „целином и сваким пажљиво пробраним детаљем још једном потврђује да је Настасијевић, иако дубоко везан за матерњу мелодију и родно тло, песник чије дело надилази не само време у коме је настало, већ и географски и духовни простор, ма колико му размакли границе”.
У уметничком делу наступио је Филип Тиосављевић, који је на фрули одсвирао „Зајди, зајди“ и „Oj, Мораво, моје село равно“ . Избор музике није случајан, будући да је Момчило Настасијевић свирао неколико инструмената, па и фрулу (један од личних предмета на изложби је песникова фрула), а према сведочењу породице и савременика, био је виртуоз на флаути.
В. Т.
Предавање проф. др Владимира Димитријевића О ПЕДАГОГИЈИ МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА ће се одржати у среду 23. септембра 2026. године у 19 часова у Великој сали Библиотеке.
СКРИВЕНИ УНИВЕРЗУМ
Како је на отварању изложбе рекла библиотекар Душица Брковић, Момчило Настасијевић је за живота један од најнесхваћенијих српских уметника:
– У причама је спајао хронику, легенду, локално памћење и сопствену уметничку трансформацију. У поезији је тражио унутрашњу музику српског језика коју је називао „матерња мелодија“. Његови савременици су га добро разумели, али се његов рад није уклапао у доминантну културну парадигму. Тек 1939. године, годину дана након смрти и по објављивању целокупне рукописне заоставштине, читав један скривени универзум излази пред читаоце – рекла је Брковић и истакла да је ова изложба веома вредан допринос исправљању неправде.
Изложба посвећена Момчилу Настасијевићу може се погледати током наредних месец дана, уз могућност заказивања и стручног вођења за групе посетилаца.
