ОДЛАЗАК ЗАСЛУЖНЕ ЧАЧАНКЕ
Исписујем ове редове са великом тугом због одласка моје сараднице и пријатељице Марије Бокарев. Када смо се упознале, она је била у одмаклим годинама, а ја на прагу „трећег доба“. Није уобичајено да људи у тим годинама склапају нова и дубока пријатељства, али је у нашем случају било другачије, као да је изузетак потврдио правило. Повремена сарадња, везана за мој посао новинара и њено бављење историјом Чачка, прерасла је у редовне сусрете и разговоре на разноврсне теме.
Од Марије Бокарев се имало шта чути и научити. По професији је била дипломирани инжењер хемијске технологије, али су њена интересовања умногове превазила оквире технике. Привлачила ју је историја, нарочито прошлост завичаја, доста је читала и путовала, слушала музику и свирала клавир, говорила стране језике. Сва поменута и непоменута интересовања нису је спречавала да брине о својој породици и буде одана кћерка, супруга и мајка.
Откуда толика енергија у њеном крхком телу, откуда таква посвећеност и пажња са којом је прилазила свему чиме се бавила? Сигурно је да су на формирање њене личности умногоме утицали порекло и васпитање стечено у детињству и младости. Рођена је 1931. године у Чачку, од родитеља аустријског порекла. Њен отац Јосиф Баудиш, дипломирани инжењер технологије и машинства, припадао је породици која се у Аустрији традиционално бавила производњом папира. У Чачку се обрео када га је београдско предузеће „Пантић и друг“ ангажовало да оформи и пусти у рад Фабрику хартије, што је, захваљујући својим способностима и одличној екипи сарадника, учинио пре уговореног рока. Био је и први директор новоосноване фабрике, а током боравка у Чачку, оженио се и добио кћерку.
Маријина мајка Емилија потицала је из знамените породице Крен, која је у Чачку присутна још од средине 19 века, када је из Руме, која је тада припадала Аустроугарског, у потрази за радом и зарадом, стигао Фердинанд Крен, пинтер по првобитном занимању. Захваљујући предузетничком духу и несвакидашњој енергији, окренуо се трговини и индустрији, саградио једну од првих пивара у Србији, хотел „Касину“ и друге објекте значајне за развој Чачка и живот у њему. Стеван Крен, син Фердинанда и његове супруге Франциске, наследио је очеве послове, али их је унапредио и осавременио. У производњу пива унео је сазнања стечена на пиварској академији у Бечу, а хотел „Крен” (после Другог светског рата и одузимања имовине Креновима, добио је име „Београд“, под којим још увек постоји) саградио по пројекту страног архитекте и у духу сецесије. Оженио се Паулином, коју је упознао током школовања у Аустрији, образованом и савременом женом која је, у још увек примитивну чачанску средину, донела први клавир и манире развијеног света. Од осморо Стеванове и Паулинине деце, у животу су остале четири кћерке, од којих је Емилија била најмлађа. Све Кренове кћерке су стекле добро образовање и васпитање и удале се за школоване и угледне људе.
Брак Маријиних родитеља није био дугог века, а после развода, отац јој се враћа у Аустрију, а она остаје са мајком у Чачку, где је као одлична ученица завршила основну школу и гимназију. Студира на Металуршк-технолошком факултету у Београду, где среће и будућег супруга – Јурија Јурка Бокарева. Као припадници градјанског сталежа, његови преци су после Октобарске револуције морали да избегну из Русије, а уточиште су пронашли у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Јуркови родитељи, Наталија и Александар, били су лекари и службовали широм Србије.
Марија и Јуриј провели су у браку пола века и одгајили кћерку Татјану и сина Александра. Јурко је, као дипломирани инжењер металургије, цео радни век провео у Фабрици резног алата и својим радом и стручношћу значајно допринео њеном развоју. Марија је, као стипендиста чачанске “Слободе”, најпре радила у тој фабрици, а потом у “Литопапиру”, где је обављала дужност техничког директора и директора развоја. По одласку у пензију посветила се средјивању породичне архиве и писању о некадашњем Чачку и његовим житељима. Монографија “Породица Крен, зачетник индустрије у Чачку” појавила се 2008. године, у издању Медјуопштинског историјског архива. Иста установа јој 2013. објављује „Писма пријатеља Стевану Крену”, поводом стогодишњице балканских ратова. Прилог о породици Бокарев штампан је у Зборнику радова Народног музеја у Чачку за 2014. годину, а 2017. године самостално је објавила књигу о избегличкој судбини Јуркове тетке Дарије Шербаков. Као самиздат појавила се, пре четири године, и збирка „Моје успомене“ у којој је сабрала до тада објављена и необјављена сећања из свог живота.
У Чачку је живела у Железничкој улици, а у свом стану, као некаквом малом музеју, чувала доказе о постојању неколико значајних породица. Није тај “музеј”, међутим, био хладно и неприступачно место. Напротив, одисао је топлином и дочекивао људе различитог образовања, друштвеног статуса, идеолошког опредељења и година. Код Мимице (тај надимак је добила у детињству и по њему била позната у Чачку) свраћали су пријатељи из детињства и младости, некадашње колеге, сарадници и комшије. Волели су да слушају о првом клавиру у Чачку и башти Паулине Крен, за које је власница цвеће набављала из иностранства, али и да размене мишљења о најновијим догадјајима. Волели су и поштовали Марију, а она је умела да негује пријатељства и узвраћа поштовање и љубав. Била је истинска госпођа, каква се данас веома ретко среће, али госпођа која је имала велико срце и широку душу. Речју, била је наша господја.
У Чачку, граду који је неизмерно волела, упркос његовим манама, живела је све док је снага није издала. Због нарушеног здравља последње године је провела у Београду, где је и преминула 2. јула ове године. Сахрањена је 6. јула на гробљу у Чачку, у породичној капели коју је саградио њен прадеда Фердинанд Крен.
Емилија Вишњић
