ALICE IN WONDERBAND, JEDINSTVEN SASTAV IZ SRBIJE KOJI SE BAVI TELESNOM MUZIKOM

TRADICIJA SA ORIGINALNIM, ČUDESNIM PEČATOM

Nastup dua Alice in WonderBand, koji čine Ana Vrbaški i Marko Dinjaški, sve vreme drži pažnju publike i događaj je koji se dugo pamti. Takav je bio i koncert u Čačku, u velikoj sali Doma kulture, koji je nedavno održan u okviru Festivala ambijentalne i etno muzike “Karusel”. Publika je uživala u specifičnom načinu izvođenja i jedinstvenoj energiji, jer oni koriste svoje telo kao instrument i pevaju poznate balkanske pesme propraćene plesom. Kako je u razgovoru za naš list objasnila Ana Vrbaški, reč je o “savremenom muzičkom izrazu bogate tradicije, odnosno, o tradiciji sa našim, originalnim pečatom”.

Ana Vrbaški, pevačica i jedan od aranžera i muzičkih i pozorišnih izvođača, i njen suprug Marko Dinjaški 24 godine žive na Fruškoj Gori. Ovaj bračni par se već deceniju bavi telesnom muzikom, a sve je počelo od radionica.  

– Prvo smo isprobavali i prebacivali samo aranžmane popularne i etno muzike na telesne perkusije i na pevanje, dakle, dva glasa i dva tela, šta oni sve mogu i kako mogu da budu jedan plešući orkestar. Polako smo krenuli sa radom i prvo napravili našu predstavu, komičan mjuzikl “Kiss”, koja sada ima već više od 100 izvođenja i koju igramo u Srpskom narodnom pozorištu, u vreme sezone. Ali, igrali smo je i u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Austriji, Turskoj, Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i, naravno, u Srbiji.

Tehnika telesnih perkusija je umeće korišćenja svog tela kao instrumenta…  

– Da, reč je o učenju različitih vrsta tapšanja, puckanja prstima, udaraca nogama o pod, lupanja po različitim delovima tela i još dosta neobičnih zvukova koje proizvodimo ustima, rukama, prstima… Bavimo se i tehnikama disanja i pevanja, jer je glas još jedan instrument.

Kako publika reaguje, s obzirom na to da je reč o nečemu što je van klasičnih okvira?  

– S jedne strane, to jeste van klasičnih okvira, ali s druge strane, je nešto što je najbliže ljudima, jer svi tapšemo. Svakodnevno puckanje prstima je veština koju su uglavnom svi savladali, a ako nisu, kad gledaju i slušaju ono što mi radimo, dobiju želju da to i oni urade. Radili smo puno sa decom i to je divno, zato što su deca jako iskrena i njih ne možeš da varaš i lažeš, niti se ona “kače” za neka zvučna imena, nego za ono što im je interesantno. Uvek smo imali jako posvećenu dečiju publiku. Takođe, mi smo autori i izvođači muzičke emisije “Stonogica brojalica”, na TV Vojvodina. Inače, svi jako lepo reaguju na to što radimo, zbog toga što je sve vrlo jasno i iskreno, nema prevare i uvek je sve “na ivici noža”, jer to je ono što mi stvorimo na sceni. Nastup u Čačku, na Festivalu “Karusel”’ je poseban nastup za nas, zato što prvi put nastupamo sa matricama.

Zašto matrice?   

– Nemamo veći bend, a ni veći buxet. Jesmo, zvali smo neke prijatelje da gostuju, ali uglavnom mi sviramo sve instrumente. Marko svira sve udaračke instrumente, bubnjeve ili ritam mašine, a ja sviram sve melodijske, kao i bas, u stvari to su semplovi. Da ne shvatite pogrešno, nisam multiinstrumentalista, ali znam da komponujem i aranžiram muziku. Pesme koje izvodimo su u našim aranžmanima, a deluje kao da ima još pet Ana i Marka koji su zajedno sa nama na sceni i koji sviraju sve te i ostale instrumente. Imamo ideju da u budućnosti, možda, i nastupamo sa živim bendom. Ali, za sada toliko.

Koliko je publika zainteresovana, odnosno, da li postoji razlika između naše i inostrane publike?  

– Na primer, nemačka publika je dosta izverzirana i jako voli da učestvuje. Oni su muzički, u proseku, vrlo obrazovani i bave se svojim slobodnim vremenom, uvek idu na neke radionice, nešto novo rade, nešto novo uče. Imali smo prilike da im držimo radionice, pa pričam iz iskustva. Sa njima je jako jednostavno započeti neki muzički dijalog i vrlo brzo ga prihvataju i reaguju. Slično je bilo i u drugim zemljama u kojima smo nastupali. Ovde, kod nas zavisi. Ukoliko su deca u publici, prvo počinje sa kikotanjem i takvom vrstom reagovanja, a potom se vrlo lako uključe i stariji, oslobode se i potpuno zaborave da nešto rade i da ih neki drugi ljudi gledaju i slušaju. Prepuste se, postanu deo instrumenta, deo publike koja je instrument. Dakle, telo kao instrument, odnosno, publika kao instrument.

Inače, Alice in WonderBand bavi se širokim spektrom kulturnih oblasti, muzikom, pozorištem, edukacijom…  Ukoliko želite da ih pratite možete ih pronaći na sajtu, fejsbuku, instagramu, brojnim stranicama koje uređuje Ana Vrbaški. Dovoljno je samo da upišete Telo kao instrument…

N. R.

Foto: Mileta R. Savić