Већ 40 година се њихова радња налази поред Градске пијаце. Посао је започео старији мајстор Богољуб, а наставио његов син Иван. Време није стајало. Како су услови захтевали, ширили су делатност. Сачували су првенца, али се баве и другим занатима.
Отац Богољуб завршио је три заната, часовничарски, оптичарски и аутоелектричарски. Овај први био је главни. Радио је код других мајстора до 1981, када је започео сопствени посао. У почетку је само поправљао сатове, али време је захтевало промене. После златних осамдесетих, стигле су тешке деведесете. Отежани услови рада и свеопшта беспарица, као да су свима били опомена. Захтевали су промене, које су и Величковићи прихватили. Оне највеће покренуо је Богољубов син Иван. Он је и техничар, занатлија, ако је потребно и прецизни механичар.
– Отац се повукао пре петнаест година. Сада се бави производњом пластичних флаша и пољопривредом у Заблаћу, где живимо. Ја сам наставио посао. Имао сам искуства, у радњи сам од завршетка школе. Матурирао сам у петак, а у понедељак почео да радим. Стекао сам искуство и могао самостално да наставим да водим радњу – каже Иван.
Није било лако сачувати традицију и породични посао, али упорни Иван, био је спреман да учи. Часовничарство је остало темељ, надограђивао га је оптичарским занатом, нарезивањем кључева, поправкама других апарата, заменом батерија, осим на мобилним телефонима. На неки начин, постао је и трговац. Почео је да се бави продајом мушких и женских ручних сатова. Можда смо мислили да их је време прегазило, али вратила се мода. Лакше је погледати на руци колико има сати, него вадити телефон из торбе или џепа. Или је, ипак, мода превагнула?
Не заборавимо и да су сатови били и статусни симбол. Показивање на руци био је чест гег у филмовима, а сат је представљао и статусни симбол.
– Ручне сатове посебно воле млади, имају их по неколико. Носе их са наруквицама, каишевима разних боја, комбинују их у складу са стилом облачења. Постали су модни детаљ, без обзира што и мобилни телефони показују тачно време. Доносе људи и кућне сатове на поправке, али знатно мање. Поједине, посебно оне старе, тешко је или немогуће поправити. Недостају делови, или су дотрајали. Такви могу остати само украс или успомена – сматра Иван.
На њима је време одавно стало, али на данашњим, ниједна казаљка не сме каснити за трендовима. Тако је и у породичном предузетништву. Опстаје сталним усавршавањем и одговором на савремене захтеве. Као и његов отац, Иван не ради сам. Има свог сарадника Бранка.
О трећој генерацији у часовничарској и оптичарској радњи која одолева времену, још је рано говорити. Иванова супруга Милена је дипломирани биолог, а Никола и Уна превише мали да би имали јасне и сигурне жеље за одабир будућег занимања. Зато су Иванове остале јасне.
– Не бих могао да замислим да радим нешто друго или да сам запослен у некој државној фирми. Није лако, сталне промене, рад са људима. Али, морамо им удовољити. Другачије не може и боље је овако, не само због посла. Увек се боље осећамо када помогнемо људима – поручује Иван Величковић.
