Спектакуларна сцена и сценарио, спектакуларан ватромет, спектакуларна режија, и сјајни чачански и други уметници, обележили су званично отварање програма „СВЕ БОЈЕ СЛОБОДЕ“, прве националне „Престонице културе 2023“, у уторак, 21. марта, на први дан пролећа 2023. Мултимедијални спектакл изведен на Градском тргу у Чачку полази од идеје културе као слободе, идеје која симболизује оно најважније за дух и менталитет Чачка: смисао за различитости, уважавање традиционалног, отвореност за ново, а првенствено – бунт који неизбежно доводи до промене.
Режију програма „Све боје слободе“ потписује Милош Шаровић према тексту Светислава Јованова. Композитор је Саша Миросављевић, сцену је урадила Николина Ћућун, а кореографију Јелена Булатовић. Аниматор је био Марко Радосављевић, визуелни продуцент Сашка Караћ, а костимограф Тања Радишић.
Важно је истаћи да су највећи део овог програма изнели Чачани. Кроз ангажовање чачанских уметника у овом спектаклу, остварених у више уметничких форми, Чачак је заиста потврдио своје потенцијале и оправдао указано му поверење.
Глумци Народног позоришта у Београду Вања Милачић и Бојан Кривокапић предводили су екипу младих глумаца из Чачка коју су чинили: Уна Ђелошевић, Никола Станковић, Ненад Ј. Поповић, Владимир Јоцовић и Тодор Трифуновић. У музичком делу програма наступили су: Браћа Теофиловић, Биља Крстић, сопран Марија Нешић, Ненад Марић – Краљ Чачка, Чеги-Бенд, хор Музичке школе ”Др Војислав Вучковић” и КУД „Дуле Милосављевић – Желе”.
Садржај спектакла уобличен је као низ од три међусобно повезане приче, чији јунаци носе симболична имена, у којима се показују три главна облика слободарске културе Чачка: бунт, имагинација и игра.
Прва од тих прича под називом „Градитељ“, инспирисана је јединственом судбином Храма Свете Богородице Градачке – данас Саборни Храм Вазнесења Господњег. Кроз ову причу представљена је, као врхунски вид бунта, истрајна и вишевековна борба за обнову цркве, упркос рушењима од разних освајача.
Друга прича, под називом „Сликарка“, инспирисана животом и уметничким опусом Надежде Петровић, предочава нам кроз сучељавања сликарке са сопственом околином на интимном, професионалном и ширем друштвеном плану, питања једнако актуелна данас, као и пре једног века: питања националног карактера уметности, женске еманципације, родољубља и уметничке слободе.
Трећа прича, названа „Мађионичари: време игре“, инспирисана је легендама чачанске кошарке и филмске сцене, кошаркашком каријером Радмила Мишовића и филмским опусом Младомира-Пурише Ђорђевића. Посредством фигура „Играча“ и „Редитеља“, упознајемо два доминантна облика игре у модерном свету: спорт, као такмичење са противником и самим собом, и визуелну уметност – као игру између стварности и илузије.
Све приче су „уоквирене“ својеврсним прологом о имену Чачка, као и епилогом у којем се ставови и тежње свих протагониста стапају у заједничку слику, наводи се, поред осталог у либрету овог мултимедијалног спектакла.
ОНИ СУ АКТЕРИ ОВЕ ПРИЧЕ…
Марко Чкоњевић, руководилац сектора комуникација пројекта ”Чачанска родна”
– Поносан сам до неба! Ово је једна од ретких ситуација која ме оставља без текста, а познат сам као логореичан и да могу о свему много да причам. Али, чим сам ја остао без текста, то све говори! Драмски и музички програм на отварању је био фантастичан. Дивне изведбе, феноменалан одјек у публици!
Бојан Кривокапић, глумац
– Цела ова манифестација је била велелепна, уживао сам од првог тренутка. Сви су били ужасно професионални, не само моје колеге, него комплетан тим. Град је прелеп, људи су пријатни. Уопште нисам имао утисак да сам дошао овде да радим. Апсолутно подржавам што је Чачак национална престоница културе. Култура би требало да буде један од приоритета. Увек – да буде нека трајна вредност.
Владимир Јоцовић, глумац
– Надам се да ће првог дана пролећа процветати и култура у Чачку. Биће много догађаја, концерата, представа, изложби… Изванредан је и осећај после спектакуларног отварања. Први пут сам на великој сцени наступао 2013, када је прослављано 800 година Ђурђевих ступова. Тада је било више од 10 хиљада људи. Али, на оваквој сцени, четири бине, огромна писта, велики број лед екрана лед екрана раније нисам играо.
ВАЊА МИЛАЧИЋ, драмска уметница у улози Надежде Петровић
– Верујем у пројекат „Престоница културе Србије“ изван Београда. Да не верујем не бих била део овог пројекта. Ја Чачак доживљавам као свој други град, после монодраме и свега што смо урадили са Надеждом Петровић, сматрам да Чачак не може без ње. Мени је овај програм апсолутно спектакуларан, ово је било нешто што се очекује од Београда, а не од других градова. Јако сам поносна што се ово све десило у Чачку, и ово може да буде пример како треба радити овакву врсту програма и отварање пројеката. Потенцијала има свуда у Србији у свим областима и мени је жао да се он не користи и што није видљив на начин на који јесте на неком другом месту. Овај град је богат, овај град је уметнички, овај град је ризница културе и историје и овај град је пун људи кој имају шта да дају и покажу. Управо ово вече је пример свега тога.
УНА ЂЕЛОШЕВИЋ, глумица у улози Надежде Петровић
– Од првог позива који сам добила да учествујем у овом програму ја имам неки посебан осећај части зато што ћу представљати свој град на овај или онај начин. Ово вечерас је велико искуство, осећај је фантастичан, све је потпуно другачије од позоришта на које сам навикла. Број људи у публици говори да људи хоће овакве садржаје и да је то што смо престоница културе потпуно одговарајуће за наш град.
Ратко Теофиловић, извођач древне српске музике
– Сведоци смо да је отварање било спектакуларно. Програм добро осмишљен, динамичан. Одмах су ме звали и пријатељи из Хрватске, који су гледали отварање, одушевљени су. Када је отварање било овакво, не сумњам да ће цео програм бити реализован. Драго ми је да смо Радиша и ја обележавање 30 година рада започели у нашем Чачку. Одржаваћемо концерте, а наступићемо и на затварању престонице културе.
РАДИША ТЕОФИЛОВИЋ, музички уметник
– Било је неких размишљања у граду, можда је требало да све буду Чачани, али је концепт захтевао да би се овако нешто направило, морало је ту да буде и помоћних снага са свих страна. Поред овако спектакуларних лед екрана, бине, озвучења, технички је покривено све. Заслужује Чачак ту престоницу културе, знате како, Чачак мора увек да буде први! Ја се надам да ће следеће године наставити и други градови да се представљају и, очекујем да ће сваки град имати, ако не на овај начин, али бар упола овакво отварање као што смо ми имали. Ипак је тешко овакав концепт досегнути, ја сам учестовао у многим стварима, али ово је заиста урађено спектакуларно. Људи са којима сам се чуо су изненађени потпуно и запрепашћени да се овако нешто направило, један ток, једна линија свега онога што се дешавало из прошлог времена и сада.
КРАЉ ЧАЧКА – НЕНАД МАРИЋ
– Из угла некога ко је учествовао у овом програму, на неки начин сам и поносан што сам из Чачка и што су ме уопште позвали да поделим то што радим са људима одавде. Набоље ће публика рећи како је било. Чачак је свакако заслужио да буде престоница културе, као и многи други градови, има пуно талената у свим областима и мислим да би то требало да се негује много више него до сада. Надам се да ће ова целогодишња манифестација допринети томе и отворити неким људима очи да помогну младим људима који долазе да им отворе простор да могу да се изражавају, раде и усавршавају у ономе што желе да буду. Ја сам свакако ту, враћам се три, четири пута годишње, видећемо…
Тодор Трифуновић, глумац
– После отварања, утисак је катарзичан. Када сам пре 10 година почео да се бавим глумом у Драмском студију Дома културе, нисам ни сањао да ћу играти на једној оваквој сцени. Поручио бих свим уметницима да се максимално активирају, ако су отишли да се врате у Чачак. Наш град је био и сада је део света.
Текст и фотографије: Зорица Лешовић Станојевић и Зорица Јаковљевић
