Projekti

ТРИ ГЕНЕРАЦИЈЕ ПРЕДУЗЕТНИКА

”Сервис Стегњајић” је отворио деда Недељко. Прво се настанио у Београду, тек је касније дошао у Чачак. Некада је правио и радио апарате… Наследио га је син Владимир, који је као и отац преживео својеврсну тортуру, због неслагања са политичким приликама у бившој Југославији. Али, без обзира на све што их је погађало, опстајали су. Данас посао води Александар, трећа генерација породице Стегњајић.

Више од шест деценија ”Сервис Стегњајић” се налази у ужем центру Чачка. Временом је мењао изглед, не ретко и делатности, али много тога је остало исто, нарочито  професионални реноме који је стечен у Чачку.

– Деда је својевремено покренуо ”Радну индустрију Београд”, али нигде није остало забележено да је он један од оснивача. Претходно је преживео Голи оток, што није било најбоља препорука за напредак у послу. Зато је пошао другим путем. Отворио је 1955. своју занатску радњу у Београду. Све је било добро, док Тито није изјавио у Сплиту да поједини приватници зарађују више од његове плате. Тада је покренута читава лавина, повећани су порези и намети, многима неиздрживи. Приватници су одлазили у друге градове и отварали занатске радње, а мој деда у Чачак. Дошао је овде 1960. године – прича Александар Стегњајић, садашњи власник ТВ сервиса.

Деда Недељко био је Далматинац. Млад је отишао од куће, најпре у Црвенку, где је код једног Немца изучио занат, а касније у Београд. Тако су његов син Владимир и ћерка, по рођењу Београђани. Живот му је наметнуо да мора да се сели из града у град, али не и да се одрекне заната – или се деда Недељко није дао! Настанио се у Чачку за стално, скућио, купио радњу у близини Градске пијаце и припремао сина да презуме посао.

Владимир се на кратко вратио у родни Београд и ту је остао док није завршио школу. Стекао је искуство, али није одмах почео да ради у очевој радњи. Био је једно време у Немачкој, касније се запослио у Дому културе. Ту није дуго остао. Одведен је у затвор 1979. Године, слободно можемо рећи, због личних ставова који тадашњем политичком режиму никако нису одговарали. Остао је дуже у затвору, него његов отац на Голом отоку. Када се вратио, радио је у очевој радњи. Деда је умро 1988, не дуго после синовљевог повратка из затвора.

ПРЕДНОСТИ И МАНЕ

У међувремену, стасава трећа генерација предузетника у породици Стегњајић. Александар је још као средњошколац учио занат од оца и деде. Завршио је Техничку школу и уписао студије у Чачку. Превагнула је жеља да настави породични посао и у потпуности га је прузео 2011, после очеве смрти.

– Упорност, велика љубав, знање – наводи Александар основу успешног предузетништва, без којег не би опстао. И стално усавршавање.

Рад Александрове мајке Милене, стари Чачак, време у коме су стварали деда Недељко и отац Владимир

Неколико пута смо у овој краткој причи о предузетницима Стегњајићима поменули да је деда некада правио радио апарате. Данас би, највероватније, морао да измени цео технолошки процес. Али, усавршавање није ни њега мимоишло. Нису ТВ апарати дуго остали црно-бели.

– Волео сам тај посао и научио га. После радио и ТВ апарата, дошли су видео-рекорди. И они су давно превазиђени, као и ДВД, који се касније појавио. И телевизори су драстично мењали изглед… Никоме не бих саветовао да се упусти у приватни посао, ако нема довољно храбрости, знања и упорности. Добро сам познавао посао, али није ми било лако после очеве смрти. Изгубио сам чврст ослонац. Недостајало ми је само да буде ту, да ми да неки савет. Непроцењиво је и искуство у сваком послу. Све има предности и мане, тако и предузетништво. У државним предузећима се људи, некако учауре. Знају тачно шта им је посао и ограничено је радно време. Ја морам да будем све, мајстор, набављач, благајник, чистач, курир. Могу да одредим, и од када до када радим, али време ми увек недостаје. Незамисливо ми је да одем на одмор на месец дана. Тада немам приходе, а сам себи обезбеђујем плату и плаћам све трошкове – каже Александар.

НЕЗИДРЖИВИ НАМЕТИ

Корак по корак. Тако су и Стегњајићи развијали свој посао. Деда је купио радњу пре 62 године, син реновирао и осавременио, унук проширио. Некада је деда имао шегрте, али је данас другачије. Мало је оних који би да науче тај посао. У Чачку је раније било на десетине радио и ТВ механичара, данас само тројица имају регистроване радње, Богољуб, Дејан и Александар. Да ли је само до заната? Није на одмет поменути млађим генерацијама да ништа не долази преко ноћи…

Многи предузетници, као велику препреку у пословању помињу велике трошкове. Избора немају, плаћају све намете! Најлакше би било одустати, што није смисао предузетништва које деценијама живи у породици. Посебно, када чујемо овакве приче, о људима који су победили ветрењаче, скупо ”платили” зато што су имали своје мишљење и ставове, али сачували најважније, породицу и породични посао. Стасава и четврта генерација Стегњајића…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.