СТАРЧЕВИЋИ ИЗ ЉУБИЋА ОБЕЛЕЖИЛИ СТО ГОДИНА ОД СМРТИ ПРАДЕДЕ
Стара истина је да човек живи све док има оних који негују сећања на њега. Иза Чедомира Старчевића, који већ читав век „оре небеске њиве“, није остала ниједна фотографија, али на његовом гробу има ко да запали свећу. И да га се сећа. Окупили су се прошле суботе, 25. априла, потомци Чедомира и супруге му Ковине (девојачко Затежић), у жељи да обележе тачно сто година од смрти свог претка. Међу њима и зетови и снајке, који иако „придошлице“, Старчевићи осећају као своје. Домаћини су им били седамдесетдеветогодишњи Радомир Раде и његов две године млађи брат Станко Цане, Чедомирови праунуци, који су их угостили у дому на врху Љубића, надомак Споменику Танаску Рајићу и Цркви Светог кнеза Лазара, у улици која је по њиховој породици и добила назив Старчевића пут.
Ово је други пут да се окупља породица, сада у знатно мањем броју, него пре петнаестак година када их је на дружењу, испричали су нам, било чак око 140. Прво окупљање покренуо је Владимир Старчевић, генерал војног ваздухопловства, а други су ту идеју прихватили са радошћу. Тада је догађај организован у Љубићу, где су се родили многи Чедомирови потомци, у Улици Старчевића пут 174.
Чедомир који је умро 28. априла 1926. у шездесет другој години, имао је петоро деце, два сина и три ћерке. Превислав је био најстарији и рођен је 1897. године. Спасенија је рођена две године касније, а онда и Мијодраг 1901, па Миленија 1912. а Стојана, најмлађа 1918. И сви, осим Мијодрага, доживели су лепу старост и бројно потомство.
– Наш деда Превислав изродио је са бабом Милицом (од Ђорђевића из Љубића) петоро деце, три сина и две ћерке. Наш отац Стеван био је најстарије дете (рођен исте године као и његова тетка Стојана, што у оно време није била реткост) Он је дошао на ово имање на коме смо сада, као Ђуракића зет, или, како се то говорио, удао се за Драгославу, нашу мајку. Ово је прилика да се сетимо и времена када смо ми били млади, као и онога што су нам родитељи причали, али и да се састану и виде и ови млађи. Волели бисмо да и они наставе ову традицију. Сад је овим младим генерацијама и лакше, имају телефоне, интернет, лако могу да се договоре. Ми то ништа нисмо имали, па опет, остали смо на неки начин везани једни за друге, без обзира ко је куда отишао – прича Раде.
– Пореклом смо из Бобова код Пљеваља, одакле је у Љубић дошао прадедин отац Теодосије. Славимо Светог Василија Великог, а то није случајно, јер је овај светитељ изнад свега био велики праведник. Особина и свих Старчевића да поштујемо правду и праведност. А то што се сећамо прадеде Чедомира говори да је он још увек жив, незаборављен – надовезује се његов брат Цане, гимназијски професор физичког васпитања у пензији и са поносом каже да је њихова породица дала генерала ваздухопловства Влада Старчевића. Писали су и захтев да се улица у којој живе назове по њему, али им никакав одговор није стигао.
Њихов Владе је пре три године преминуо, сахрањен је поред својих предака. На скуп су дошли његова супруга Љиљана, син Вељко и унук Марко.
– Био је поносан на свој Љубић. И стално је говорио: „Није Љубић поред Чачка, већ Чачак поред Љубића“. Овде, поред наше куће још листа липа коју је прадеда Чедомир засадио, значи стара је више од 150 година. Не треба заборавити ни жене у фамилији, које су тиховале и радиле, држале куће заједно за мушкарцима – прича Љиљана, а Раде у прилог томе додаје да је дошао и потомак њихове прабабе Ковине, од Затежића из Љубића.
На питање какве су снајке и зетови који дођу у Сарчевиће, Раде нема недоумица:
– Сви су добри! Истина, никад не могу да кажем снаји, оно што кажем сину. Гледам да поштујем и омладину, а надам се да и они нас поштују.
Присетили су се и Старчевићи љубићког виногорја. Свака кућа је имала винограде, је овај део Љубића окренут југу. Садили су и дуван, а увек су имали и своје кошнице.
– Сви наши правили су куће на брду. Наши преци су говорили да су доле баре, јер је Морава често плавила. Само је Суви брег издигнут, зато се тако и зове. Одавде смо гледали кад је цео Љубић доле у равници био под водом – присетили су се они.
И најмлађи потомци, Анђа и Марко, кажу да им је драго што се на овај начин негује сећање на претке:
– Даће Бог да и ми наставимо – каже Марко који воли да дође на дедовину у Љубић, иако живи на Новом Београду.
По чукундеди је тридесетчетворогодишњи Чедомир добио име. Рођен је скоро век и по после њега. Један је од главних иницијатора овогодишњег окупљања породице. Поносан је што носи име свог даљег претка, али схвата то и као одговорност.
Показују нам Старчевићи родослов који су урадили пре 16 година и који се, кажу они, мора још дорадити, јер има много нових података и о онима који су отишли заувек, али, Богу хвала, и великом броју рођених после 2010. године. Леп задатак за нове нараштаје.
В. Т.
СРПСКА ТРАДИЦИЈА МЕЂУ ШВЕЂАНИМА
Да лепши део наше традиције има ко да негује, уверили смо се, не само код Старчевића. Дошавши у повратку до Цркве Светог кнеза Лазара затичемо велику групу сватова. Поред српске, вијори се и шведска застава. Примећујемо међу њима повећи број Швеђана који се задивљено осврћу око себе. Кажу нам да ће ускоро почети венчање једне наше девојке, пореклом из Кнића и Швеђанина. Она је отишла у Шведску да студира и ту га упознала. Долазили су и раније заједно у љубићку цркву, у којој је он примио православље и добио српско име. Одабрали су ову чачанску светињу и за црквено венчање.
