Талас станоградње који је захватио Чачак, а у нешто мањој мери и околне градове, прати и повећана потражња, која је условљена многим факторима. Како смо писали у прошлом броју „Чачанског гласа“, тренутно у нашем граду „ниче“ 26 зграда са око 650 станова, од којих су многи продати и пре него што је градња завршена. Различити су разлози куповине, али један од најчешћих је сигурно сан о свом крову над главом. Различити су и „фондови“ из којих купци обезбеђују новац за ову инвестицију, једну од, свакако, највећих у животу. Велики број се одлучује за стамбене кредите, они који имају неку некретнину за продају, новац од те трансакције дају као улог за нови стан. Или се за тај потез одлучују родитељи, како би помогли деци да се осамостале…
– Иако радим у успешној домаћој компанији, нисам могла да купим стан за готовину. Имала сам избор – или да дам учешће и купим стан на кредит по тренутно, по мом мишљењу, нереално високим ценама, или да наставим да скупљам паре и да и даље плаћам кирију за изнајмљени стан. Израчунала сам да ми се, ипак, више исплати да узмем јефтин кредит за скуп стан, него да чекам до ко зна кад.
– Свекрва која живи у Аустрији је отишла у пензију и решила да се врати у Србију. Због тога је продала свој стан у Бечу и купила себи и мом мужу стан у Чачку, а другом сину стан у Београду.
– Када смо супруга и ја добили дете, желели смо да њена мајка из Ивањице дође код нас и помогне нам око детета. Убрзо се испоставило да не можемо да живимо заједно у једном стану. Зато смо се договорили да продамо њено имање у Ивањици и да за тај новац купимо стан у Чачку. Иако је било разочаравајуће да за кућу и окућницу од 15 ари можемо узети само стан од 40 квадрата, ипак смо се одлучили на тај корак, јер нам значајно олакшава живот и није вредно чекати да се тржиште стабилизује… – искуства су неколико наших суграђана, који су се недавно одлучили да купе стан.
НЕКА ДРУГА ВРЕМЕНА
У неком ранијем периоду, па све до осамдесетих година прошлог века, већина младих је сматрала да је сасвим нормално да им родитељи, уколико су у могућности, обезбеде стамбени простор у коме ће живети након венчања. Они који нису били из имућнијих породица, нису могли да рачунају на то. Времена су се променила, а то показују и наши следећи примери:
Љиљана П. из Горичана (75) сећа се да је њен покојни свекар 1962. године продао силну земљу да би решио стамбено питање својим синовима, који су због посла одлучили да са породицама живе у граду.
– Ни тада се нису лако куповале некретнине. Посебно су се угледни сеоски домаћини, који су имали велике поседе и живели од пољопривреде, тешко одрицали парчета земље, јер их је било срамота да се за то прочује у селу. Тада је земља била на цени – објашњава ова Горичанка.
Тридесетогодишња Јована Г. живи са родитељима и братом у једном приградском насељу. Каже да је сасвим природно да млади желе да имају сопствени стамбени простор, али да им то у већини случајева финансије не дозвољавају. Такава је и њена ситуација.
– У околностима када немате сигуран посао, тешко можете да се тек тако упустите у ризик да подигнете стамбени кредит. Осим тога, и рате кредита су исувише високе, ако радите за минималац. Једноставно, куповина стана је за многе од нас немогућа мисија – каже Јована.
ПОДСТАНАРСКИ ЖИВОТ – „ТУГА ПЕГОЛЕМА…“
Посебно су занимљива запажања најмлађег од наших саговорника, деветнаестогодишњег Стефан С. Живи као подстанар у Чачку годину дана, практично од када се запослио. Иако машта о сопственом крову над главом, није у ситуацији да подигне стамбени кредит, јер још нема стални посао.
– Много година сам живео као подстанар, заједно са мајком и братом. У село смо се вратили кад сам завршио средњу школу. Чим сам добио посао, био сам принуђен да изнајмим стан у Чачку, јер нисам имао адекватан превоз из села. Наравно, волео бих да имам сопствени стан или кућу, али сматрам да су стамбени кредити исувише скупи. Плате у Србији нису толико високе да би неко ко зарађује 40 до 50 хиљада месечно, па чак и мање, могао без много размишљања да се упусти у куповину некретнине. Претежни део новца отишао би на рату кредита. Имали смо лоше породично искуство – много новца смо потрошили на изнајмљивање станова. Ако бисмо све то сабрали, можда смо могли данас да имамо сопствени стан у граду! Кад се мало боље размисли, и скуп стамбени кредит би представљао боље решење од исцрпљујућег сељакања по туђим кућама и становима – каже овај младић.
За разлику од оних који су, силом прилика, остали да живе у родитељском дому, тридесетдвогодишња С. Ч. и њен супруг су пре две године успели да купе стан, у коме живе са с ћеркицом. Како истичу, није им било лако да донесу одлуку да подигну стамбени кредит, јер су се плашили да остатак зарада не може да покрије најосновније месечне рачуне и потребе. Уз све то, требало је обезбедити и 20 одсто учешћа од укупне вредности стана, како би могли да добију стамбени кредит.
– Сматрам да су цене станова у Чачку високе. Али, чињеница да се сада они распродају муњевитом брзином, показује да овде многи имају могућност да себи приуште ту врсту “луксуза”. Уколико немате већу количину новца на располагању или неку некретнину да продате, једини начин да дођете до сопственог крова над главом је да узмете стамбени кредит. Можда то и није најбоља опција, првенствено због високе камате, али је најреалнија. Осети се то свакако на кућном буџету, али смо се већ навикли да будемо штедљиви – истиче наша саговорница.
Редакција „ЧАЧАНСКОГ ГЛАСА“
ДРУГАЧИЈЕ МИШЉЕЊЕ: ПАШЋЕ ЦЕНА!?
– Сада се прича да нема станова и да их неће ни бити, да је превелика потражња, што вероватно значи да стаје продаја, па треба направити маркетинг и притисак на потенцијалне купце. Од искусних трговаца некретнинама сам чуо да се очекује пад цена, прво у Београду, од 30 одсто, па и више, а онда и у другим градовима, због превелике производње, а и катастрофалног броја исељеника – коментар је једног од наших читалаца на текст „Чачанског гласа“ о грађевинском буму, објављеном и на нашем порталу.
