Kultura

Dragana del Monako: „Jedino cenim vreme…“

INTERVJU: OPERSKA DIVA DRAGANA JUGOVIĆ DEL MONAKO U ČAČKU

Da klasična muzika može ispuniti veliku salu Doma kulture gotovo do poslednjeg mesta, potvrdio je 1. decembra koncert operske dive Dragane Jugović del Monako. Koncert je bio poklon Doma kulture građanima Čačka povodom Dana ove ustanove.

Jedan od vodećih mecosoprana u svetu Dragana Jugović del Monako (1963), završila je solo pevanje na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu sa prosekom 9,87. Usavršavala se godinu dana na Konzervatorijumu “Đuzepe Veridi” u Milanu kao jedini stipendista italijanske vlade iz oblasti muzike 1989. godine. Koncertnu karijeru započela je 1982, kao solista anasambla “Renesans”, paralelno sa studijama žurnalistike na Fakultetu političkih nauka, što, po njenim rečima, ima logike, budući da je majka bila profesor književnosti i čitavog života ih je podsticala na učenje… Opersku karijeru započela je 1988. ulogom Rozine u “Seviljskom berberinu”. Od 1998. je prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.

Čačanska publika Vas je zaista lepo dočekala, Vaš utisak?  

-Posle nekoliko godina, ja sam se zaželela ove divne publike, a po svemu sudeći i publika se mene zaželela, tako da je to bio jedan božanstven concert. Uvek polazim od toga da se to dopadne publici, međutim, posle ovoliko godina, koliko i scena gde nastupam, meni je onako malo sebično stalo da i meni bude lepo. A večeras mi je bilo izuzetno lepo… Prosto volim Čačak i Čačane i nikad se nisam razočarala u čačansku publiku koja uopšte nije muzički nepismena. Ja sam neko ko rado ide po toj, takozvanoj, provinciji, jer, uvek kažem da ne mogu svi da dođu u Narodno pozorište u Beograd, ali to radim s maksimalnom ljubavi i posvećenosti iuvek tvrdim da je i to zadatak nas umenika koji živimo u velikom gradu i radimo u velikom pozorištu. I nisam u tome usamljena. Skoro sam putovala s mojim kolegama glumcima u Trebinje na “Dučićeve dane poezije”. I glumci su imali istu priču, “pa ja bih rado išao, ali me niko ne zove”. Dakle, nije da mi nećemo da dođemo, nego je negde zastoj u komunikaciji i organizaciji,  verujte, nijedan pravi umetnik neće odbiti da dođe u manji grad, naprotiv.

Skoro tri decenije ste na sceni, imate bogat repertoar, šta je čačanska publika imala priliku da čuje?

-Slušali smo u prvom delu arije starih majstora s kojima ja uvek volim da počnem, pošto je svaki koncert pomalo i edukativan. Dakle, krenemo malo hronološki, stari majstori, barok, Hendl, Vivaldi, morala sam da otpevam jednu srpsku pesmu Josifa Marinkovića koju jako volim, u čast nedavno preminulog Floroskovskog Dimitrija morala sam da otpevam tu divnu rusku pesmu “Kak maladi mi bili”, s kojom se on proslavio. U drugom delu, to su bile arije iz mog mecosopranskog faha, najpre Dalila, zatim kako proći veče bez Karmen, pa “Habanera” i “Segedilja”, koje je publika posebno pozdravila, i na kraju par napolitanskih pesama koje meni jako lično znače, koje volim, koje sam naučila dok sam živela u Italiji. I za bis sam, možda na iznenađenje mnogih, izvela jedan šlager, koji je pre mnogo godina pevala LJiljana Petrović. Reč je o “Crnoj ruži”, i tu pesmu sam posvetila mojoj pokojnoj majci.

Vi ste sinonim za srpsku Karmen. Pevali ste gotovo sve uloge napisane za mecosopran. Da li je, ipak, ostalo nešto što niste uradili u tom fahu?

–  Sad stvarno više ne. Imala sam tu sreću, zapravo moj karakter je tu nekako bio presudan. Nisam prihvatala neke uloge, osim u ranim počecima dok sam živela u Švajcarskoj i Nemačkoj, radi novca i sticanja iskustva.   Ja lično nisam volela komičnu operu i eto, ponavlja se priča, ni moj sin je ne voli, koji se takođe bavi operom, a eto, opet sam, verovali ili ne, posle Karmen, najviše u svojoj karijeri pevala upravo Rozinu iz “Seviljskog berberina”. To je bila moja debitantska uloga davne 1988, koju sam pevala u Novom Sadu, Beogradu, Švajcarskoj, pa čak i u Operi u Bonu na otvaranju sezone 1986/87. Godine. Ali, ja sam i po karakteru, i po načinu pevanja, i po glasu, neko ko voli melodramu, pripadam tom žanru i dušom i telom, možda i izgledom. Uvek se, što rek’o Duško Kovačević prepliću pozorište i život, tako da sam ostvarila te teške dramske uloge kojima sam se divila, koje sam obožavala kao student i koje sam, najiskrenije, verovala da ih nikad neću optevati.

Ove godine ostvarili ste zanimljivu i tešku ulogu u “Normi”, koja decenijama nije viđena na sceni Beogradske opere?  

-U junu ove godine se desio jedan presedan. Došao je moj bivši dever, nije bitno, ali veliko, ogromno ime u operskom režijskom svetu, Đankarlo del Monako, koji je posle 40 godina u Beogradskoj operi postavio, tako da je posle Milke i Radmile, na toj sceni neko zapevao Kastadivu. I ja sam napravila presedan u svom fahu. Otpevala sam ulogu Adelđize, njene suparnice, prijateljice, podjednako teške i zahtevne uloge kao i Norma, za koju verujte, do premijere nisam znala da li treba da je pevam i da li mogu da je ispevam, s obzirom da je vrlo visoka, tehnički zahtevna, a sem toga, moj bivši dever me je kao namerno, stavio u najnemogućije uslove da pevam obučena u čoju na plus 50 stepeni, itd. Bila je to velika borba nerava iz koje sam, priznajem, izašla kao pobednik, ali to nekako još nije doprlo do mene, tako da potvrdu da je to zaista bilo, imaćemo uskoro, 9. decembra, u Narodnom pozorištu u Beogradu. Ponovo ćemo Kerkes, Sanja i ja pevati Normu i Adelđizu, Janko Sinadinović Poliona. To je jedna tako specifična “Norma”, koja tako dugo nije igrala na balkanskom prostoru uopšte, i mislim da bi to vredelo truda.

Vi ste neko ko ne krije svoje godine, svoju lepotu, ne krije svoj privatan život, prvi brak, drugi brak, govorite o ljubavi otvoreno… Utisak je da kao osoba ne pristajete na kompromise. Nije lako biti jaka i samostalna žena u našem podneblju?

-Ne znam, to je meni prirodno. Niko nije pobegao od svog karaktera, a Heraklit je rekao da je čovekova sudbina njegov karakter. Ja sam osoba koja donekle pravi kompromise, odnekle ne želi i ne pravi ih, osoba koja priča to što misli, stoji iza svojih postupaka, dela, reči, koja greši, takođe, koja se kaje, takođe, kao i svako ljudsko biće. Nema tu nikakve misterije. Međutim, život je jako raznovrsan, i pruža nam više aspekata u kojima možemo da uživamo, pre svega, u kojima mi možemo i treba nešto da naučimo. Ja tako shvatam i prihvatam neminovne životne promene i, možda neću biti popularna, ako kažem da sam ja neko ko živi zaista jako lep život, živim život koji sam ja izabrala, koji mi niko nije nametnuo, niti može, i to naravno nosi sa sobom veliku odgovornost i skida odgovrnost sa nekog drugog, trećeg, petog lica i ja sam u stanju da tu odgovornost s radošću nosim.

S druge strane ste i jako brižna majka, Vaš sin Mario Pavle je i Vaš kolega, studirao je u inostranstvu opersku režiju?

-On je bukvalno moj kolega, u julu ove godine je magistriro opersku režiju u Beču na prestižnom fakultetu, oktobra je saznao da je student generacije i dobio je nagradu među njih desetak, od 350 završenih studenata. Iz Nemačke je otputovao u Beč da primi tu specijalnu povelju, i vratio se u Vicburg, gde trenutno radi kao režiser, i gde ima potpisan ugovor na dve godine. Ja sam tad bila tamo. Da, dakle, dobila sam kolegu, koji ima od mene šta da nauči, opet, i ja od njega, i od mladih koji nam dolaze u kuću, itekako.

Šta je to novo što u ovoj umetnosti donose mladi?

-Opera definitvno, pogotovo, u Nemačkoj, ide u drugom smeru. To je sve moderno, izmešteno, ne poštuju se epohe, kostimi itd. Ja sam neko ko je pristalica opere na stari način, klasike, to što zaista može videti još samo u velikim teatrima, pa i to retko, da li je to u “Štads” opera, ili “Skala di Milano”, ali sve ide napred, pa tako i opera, na nama je da se u to uklopimo ili ne.

Imate poseban odnos prema svom vremenu, tvrdite da ste “ljubomorni na svoje vreme”, da ga nemate dovoljno…

-Sve je to relativno, ali jedino u životu cenim vreme. Sve što mi je bilo potrebno ja sam uspela da stvorim, ali to vreme curi, ide, dođu neke okolnosti na koje niste spremni i nikada ne mžete biti spremni. I onda shvatite da je vreme jedino to koje ima cenu i ja se zaista trudim da ga provodim kvalitetno, sa kvalitenim ljudima, a Boga mi i sama. Nisam neko ko beži od momenta da se suoči sa sobom, svojim mislima, razmišljanjima. Mislim da to radi svaka ozbiljna, odgovorna osoba, ne možemo stalno sedeti u kafiću, gledati fudbal itd, meni to lično zaista treba. Ja odavno živim po tom nekom svom satu koji mi govori šta, kada i kako treba da uradim. Ukoliko to znači napusti društvo idi kući i spavaj, ja to uradim, i to moji prijatelji već znaju. Nisam nikad bila sklona da zarad nekih masa, neke svoje potrebe iznegiram. Dobro osluškujem svoje telo, živim izuzetno zdravo, što se pretpostavljam vidi na meni, pazim šta jedem, koliko spavam, a spavam osam sati dnevno, vrlo vodim računa o sebi, nisam hipohondar nikad bila, ali smatram da ono što nam je dato, a svima nam je ponešto dato u životu, prosto, to moramo uzajamno da ispoštujemo.

Pišete dnevnik, Vaše iskustvo je ogromno, raznoliko, hoćete li to pretočiti u knjigu?  

-Imam mnoge ponude već odavno, mislim da bi to bila jedna zanimljiva knjiga, jer sam ja mnogo putovala, sretala mnoge zanimljive svetske ljude, sa mnogima sam još u kontaktu i na kraju krajeva, neke situacije sa kojima sam se srtala u životu nisu tako uobičajene. Nadam se da ću sve to stići. Jedan deo introvertne mene, koji sam prava ja, se tome opire, s druge strane, ekstrovertni deo mene, ovaj koji vidite na sceni, koji nastupa i koji u tome uživa, on opet vuče na svoju stranu, pa videćemo koji deo me će da prevagne.

Kakvu šansu imaju mladi koji žele da se bave operskom umetnošću?

-Mislim da imaju sve manje šanse, nek im je Bog u pomoći. Teatara je sve manje, pedagoga je sve manje, a opet vidim da puno dece želi da uči muziku i da vole, i treba ih u tome podržati. Najveće je zlo kad neko nešto želi i ima dara, a dar je uvek od Boga, a vi ga ne iskoristite, pa vi gledajte šta ćete. Nije to baš tako…

Možete li da izdvojite imena koja su za Vas veličine u tom svetu?

-Publici možda ništa neće značiti ime mog profesora Parida Venturi, koji me je naučio neke cake dok sam studirala kod njega privatno u Bolonji. Ali eto, znate, kao i u životu, ne mora biti veliko ime, niti mora biti neki fatalan događaj, da vam se nešto desi da se prosvetlite. I sami ste svedoci da vam možda nekad jedna usputna rečenica na bilbordu dok čekate u saobraćaju, nešto klikne u mozgu. Tako je i meni kliknulo sa nekim manjim imenima, neka veća su me možda razočarala, ali svako od nas ima svoj put i slaže svoj mozaik. I pitanje je šta ko i koloko može da vidi, oseti, nemamo svi isti kapacitet da učimo, čak i kad vam je nešto pred očima, morate imati neke posebne receptore da shvatite šta je to što vam je proletelo. Dakle, stvar je trnutka, ustvai, sve što nam treba sigurna sam da je sve oko nas. E sad gde ćete se okrenuti, s kim ćete se pogledati, gde ćete poći, to je stvar nekih viših i energija, namera i skroz viših itd, ali kad uđete u taj krug da to pratite, da čitate, da ste otvoreni, onda je život, rekla bih, mnogo lakši i mnogo zanimljiv, a život treba da je zanimljiv, jer inače, ja ne znam šta mu je onda smisao…

Zorica Lešović Stanojević

 

 

 

Оставите одговор