MISIJA KOJA TRAJE – ČETIRI I PO DECENIJE DOMA KULTURE (8)
POHOD NA SELO SA ZORANOM RADMILOVIĆEM NA ČELU
Dom kuture Čačak uvek se obraćao različitim ciljnim grupama, pre svega deci i mladima, ali i onima koje obično nisu u fokusu kulturnih institucija, poput seoskog stanovništva. U toj misiji od velikog značaja i pomoći bila je saradnja sa beogradskim umetnicima.
Od početka svog rada Dom kulture posvećuje posebnu pažnju i selu, odnosno kulturnim potrebama seoskog stanovništa, pre svega svojim Programom za selo. Akcija “Selu u pohode”, koju je inicirao Program za selo najbolji je primer takvog aktvizma. Samoj akciji SELU U POHODE prethodila je kratka „turneja“ beogradskog Ateljea 212 sa monodramom “Živeo život Tola Manojlović” po selima čačanskog kraja. Tada se i rađa ideja u krugu prijatelja čuvenog glumca Zorana Radmilovića da se „hodočasti“ po selima, ali ne sa već gotovim predstavama, nego da grupa glumaca, ali i drugih umetnika, muzičara i zabavljača provede određeno vreme na selu, gde bi pripremala predstavu, živela sa meštanima i izvodila za njih program nastao na području gde se i izvodi. Zoran je insistirao da kostimi, scenografija i rekviziti u predstavi moraju biti od materijala pronađenog u okruženju. U posebnosti se išlo dotle da je glumačka trupa imala u početku i svoj kazan, a glumci su sami pripremali hranu. Zoran Radmilović i beogradski reditelj Slobodan Stanojević sa svojom ekipom i urednicima Doma kulture (Milijan Milošević, Grujica Lazarević, Dobrivoje Blagojević, Branko Kukić, Nikola Kuzmanović i drugi), kreće u akciju u proleće 1972. godine. Radmilović je preko medija uputio javni poziv umetnicima, a pohod počinje u julu ’72. „Šef parade“ bio je, naravno, Zoki Radmilović. Društvo mu prave Mira Banjac, Milutin Butković, Bata Stojković, Petar Kralj, Rastko Tadić, Zoran Rankić, Nikola Milić, Božidar Pavićević Longa i drugi. Pored glumaca tu su i drugi umetnici: Grujica Lazarević, Moma Dimić, Antonije Đurić, a u jednoj od akcija i tada mladi Bora Đorđević. Tog leta posetili su osam sela: Žaočane, Katrgu, Bresnicu, Prislonicu, Donju Trepču, Rošce, Gornju Gorevnicu, Milićevce. U svakom mestu doček je bio srdačan. Zanimljivo je da se na ovim priredbama okupljalo i po dve tri hiljade posetilaca, a druženja sa meštanima na improvizovanoj pozornici trajala su i po čitavu noć. Zadovoljstvo je bilo opšte i kod aktera, publike, ali i kulturne javnosti, išlo se čak dotle da se govorilo da akcija treba da preraste u pokret. Na sastanku u Narodnom pozorištu u Beogradu 1973. dogovoreno je da se akcija proširi i na sela susednih opština, da se umetnici zadržavaju po dva dana u mestu i da okosnica programa budu tekstovi koje bi birao Zoran Radmilović i sam ih režirao.
Druga po redu akcija “Selu u pohode” prošla je bez Zorana Radmilovića, ali uz znatno bolju organizaciju i više sredstava od republičke Zajednice kulture, uz veći broj prevoznih sredstava za učesnike, ozvučenje, rasvetu, kino-projektore i agregate za struju. Ovaj put celu akciju je predvodio glumac Rastko Tadić sa glumcima Narodnog pozorišta. Glumci su te godine posetili Rakovu, Vrnčane, Premeću, Vujetince, Žaočane. Narednih godina umetnički karavan posećuje sela u čačanskoj, ali i u ivanjičkoj, požeškoj i gornjomilanovačkoj opštini. Izvorno ideja Zorana Radmilovića se razlikovala od onog u šta je kasnije prerasla akcija “Selu u pohode” i nije čudo što popularnog „brke“ nema u kasnijm dešavanjima. Poslednji put akcija je održana 1976. Karavan je prošao kroz Mojsinje, Petnicu, Vinjušu, Kušiće, Gorlju Dobrinju, Brekovo I Jablanicu. Za pet godina, koliko je trajala akcija “Selu u pohode”, umetnici su posetili 46 sela u okolini Čačka, Arilja, Požege, Ivanjice, Gornjeg Milanovca. Programe je za pet godina videlo više od 50.000 posetilaca, a toliki broj knjiga je oplemenio školske biblioteke. Kad se saberu svi utisci, učinjeno je mnogo jednom ovakvom akcijom, i to ne samo u čačanskom kraju, već i širom Srbije kulturni život na selu je oživeo zahvaljujući akciji, osnivana su kulturno-umetnička društva na selu, pokrenute su i druge slične aktivnosti, umetnici su dolazili u krajeve u kojima sličnih priredbi nikad ranije, a ni kasnije nije bilo.
Ovo je bio i jedan od poslednjih pokušaja da se društvenom akcijom širih razmera ožive sela. Međutim, kao i u svemu, brzo je dolazilo do „zamora materijala“ i pada entuzijazma kod učesnika, a nije bilo lako ni tehnički u potpunosti ispratiti čitavu akciju: obezbediti prevoz, hranu i smeštaj za učesnike i potrebnu tehniku. Spontano druženje meštana i učesnika brzo je prestalo, a entuzijam i motivisanost koju je imao Zoran Radmilović brzo su nestali kod ostalih učesnika. Nestalo je druženja, spontanosti, sve se pretvorilo u običnu tezgu i na kraju – jedna dobra zamisao i akcija su se ugasile.
(Nastaviće se)
Dušan Darijević
Za pripremu tekta korišćen je i materijal iz monografije “Dom kulture Čačak – 40 godina 1971 – 2011”
