Недавно нам је скренуо пажњу 94-годишњи витални фрулаш, јер је и у десетој деценији живота био спреман да се такмичи, постиже динамику, има концентрацију да изведе и композицију и одсвира коло, а све то изнесе без проблема на оцену пред два жирија. Мирослав Весовић је каже родом из Рудара код Куршумлије, а живи од 1948. у Лештанима у Београду. Рођен је 23. новембра 1932, и тек неколико месеци је млађи од „Чачанског гласа“, а срећемо га два дана након рођендана нашег листа, што нас је додатно упутило на разговор са овим времешним исписником.
На Сабору фрулаша Србије ове године у Прислоници ,18. јула, такмичио се прво финално вече у изворној категорији. На прошлогодишњем Сабору добио је признање као најстарији такмичар. Фрулу је научио да свира још као дечак. Сећа се… Његов отац је свирао кларинет, свирао је и правио фруле. Са 12, 13 година је каже, и сам већ правио фруле, прво од зове, после од шљиве. Почео је да се такмичи са 15 година, једном је добио награду жирија, а више пута је учествовао у Прислонци.
И са 94 године упорно свира, ведар је, вицкастог духа и насмејан…
-Мало сам се погрбавио, боли ме лево колено, не пијем никакве лекове, осећам се сасвим добро. Самоук сам, солидно свирам, нарочито свирам поезију добро… Највише волим да свирам песме, мој омиљени репертоар су: „Крај потока бистре воде“, „Где си душо, где си рано“, „Ево срцу мом радости“… То су све, такозване, молске песме. Свирам и кола: „Моравац“, „Колубарски вез“, „Ћићевачко коло“, „Радојкино коло“, „Чачак“…
Каже Весовић да има више занимања, прича нам како је напредавао у свом дугом радном веку:
-Са 15 година сам завршио обућарски занат и радио сам у фабрици обуће 15 година, потом сам завршио Вишу техничку школу и постао инжењер, па Вишу педагошку, тако да сам 25 година учио ђаке, предавао им физику и математику. Запамтио сам Други светски рат добро.
За његове године неминовно се намеће и оно фразеолошко питање – постоји ли „рецепт за дуг живот“.
-Знате шта, умереност у свему. Човек не треба да пуши, да пије, може мало да сркне у друштву, умерено да се храни и да се бави спортом. Млад човек има вишак енергије и ту енергију треба негде да потроши, а најбоље је да је потроши у физичком раду, односно, у спорту. Кол’ко енергије се потроши, тол’ко енергије треба да се унесе, то је закон одржања енергије – проговара из Весовића инжењер и физичар.
Иначе, и сам је био рвач грчко-римског стила и три пута првак Београда у бантам категорији и вицешампион Југославије. Како као искусан, заправо, ветеран међу фрулашима, оцењује младе наде, каже:
-Има доста младих фрулаша, само фрула треба више да се рекламира, а да се мање рекламира кока-кола, а више фрула, хахаха… Јесте и хармоника, али не може лепоту звука да пружи као виолина и фрула – смеје се времешни Весовић и додаје да су виолина и фрула краљице инструмената.
Оженио се са 40 година, жена је била пуно млађа од њега, растали су се, па се помирили. Има ћерку и сина, који је, нажалост, преминуо у 43. години, био је певач и аутомеханичар. Од сина има унуку од 26 година , завршила је Економски факултет, а од ћерке има унука. Има у Лештанима две куће. У једној живи друга жена његовог сина. Иначе, сам себи скува, опере, иде у продавницу и каже да му „за сада, не треба помоћ“.
И да… Наизуст нам диктира своја два броја мобилних телефона, како би до њега дошло ово наше писаније… Кроз главу ми пролете прећутна задивљеност и запитаност, колико бројева телефона ми у нашим годинама знамо напамет, јер се често због аутоматски меморисаних података питамо и за свој…
Зорица Лешовић Станојевић
