Kultura

“GORSKI VIJENAC” PRED SAVREMENIM IDEOLOGIJAMA

PREDAVANJE MILICE VUČKOVIĆ O ETICI NJEGOŠEVOG DELA U 21. VEKU

U 20. veku Njegoševo delo privlači posebnu pažnju. To je vek stvaranja golobalnih ideologija, vek ratova, ali i vek u kome se “Gorski vijenac” govorio naizust, citirao kao ohrabrenje vojnicima na frontu. Citiranje njegovih stihova vojnicima u Balkanskim i Velikom ratu poslužili su u poslednjim decenijama novim književnim kritičarima da njegovo delo vide kao generator genocida. Delovi “Gorskog vijenca” bili su čak navođeni i u Hagu. To bi bilo isto kao, kada bi se nemačkom narodu sudilo na osnovu književnog dela njegovih pisaca o stravičnim političkim odlukama, potezima i posledicama, koje je izazvao u 20. veku. Ovim rečima obrazložila je naslov teme svog predavanja „Genocid ili antiterorizam – Gorski vijenac pred savremenim ideologijama“ Milica Vučković, doktorant filologije iz Niša. Predavanje o Njegoševom “Gorskom vijencu” je održano u organizaciji Gradske biblioteke u Čačku 18. oktobra, pod motom „Vreme zemno i sudbina ljudska, dva obraza najviše ludosti“.

-“Gorski vijenac” je književno delo i glavni argument što se ne može kvalifikovati kao genocidno jeste to da se ne mogu mešati fikcija i faktografija. Prva fikcija Njegoševa je istraga poturica, druga tema mogla bi biti odgovornost jednog naroda i njegovog vođe, koji donosi odluke u ime tog naroda. Verovatno je vladika Danilo bio jedan od retkih vođa, koji gleda da svoj narod povede tamo gde ima puta i svetlosti. U jednom trenutku vladika Danilo, koji personifikuje, smatra se, samog NJegoša, kaže “da se boji da izneveri nadanja naroda”. I to je misao na koju bi se mogli ugledati mnoge vođe – istakla je Milica Vučković.

Od kako je u godini pobede Vukove reforme (1847) izašlo prvo izdanje “Gorskog vijenca”, Petra Drugog Petrovića Njegoša, njegova tematika, ideja i filozofija intrigiraju književno-naučnu javnost, ali i političke krugove, rekla je Vučković, napiminjući da se politika i književnost, kao i književnost i istorija, ne mogu se lako odvojiti, i ne treba.

-Ali ono gde treba praviti razliku, gde je suštinska vrednost književnosti, jeste da ona u sebi suštinski integriše istoriju, sociologiju, psihologiju i samu politiku, i sve to podiže na jedan viši nivo. Njegoš je upravo to radio sa svojim književnim delima. Primereno je ovde citirati Darka Tanaskovića, koji kaže da “Savremenici nikada nisu svesni značaja trenutka u kome žive”. I zaista mi ne možemo znati kako će se ovo naše vreme odraziti u budućnosti, ili za 170 godina, koliko je prošlo od objavljivanja “Gorskog vijenca”. Ta 1847. je jedna od najznačajnijih godina za srpsku književnost i kulturu uopšte, to je godina pobede Vukove reforme, ali to je bila i godina velikih globalnih prevrata, kada se suštinski menjaju vrednosti. Predrag Palavestra je nazvao “godinom u kojoj se osećao dah budućnosti, dah obnove”, to je vreme koje bismo svi zaželeli da nam se ponovi. Te godine Evropa je više obratila pažnju na srpske tradicionalne vrednosti, srpska epika je došla do Getea, bili su zadivljeni “Hasanaginicom”, i time da narod koji živi u specifičnim uslovima uspeva da stvori svoju kulturu. Njegošev “Gorski vijenac” je bio najrečitiji demant svih Vukovih protivnika, koji su bili ubeđeni da se na narodnom jeziku ne može pisati nešto što je uzvišeno – istakla je Milica Vučković.

 

 

Poslednjih decenija Gorski vijenac prolazi kroz brojne zloupotrebe u političke svrhe. Njegoš to nije zaslužio. Njegovo delo treba skloniti od ideologija, sačuvati ih i od nas samih. To je ujedno i odbrana književnosti, čija je veličina u tome da se izdiže iznad ograničavajućih aspekata života odupirući se efemernom i banalnom. U novom veku “Gorskom vijencu” treba pristupati pre antropološki nego nacionalno.

Poturčenjaštvo, prema tome, nije tema – ona je bila povod da Njegoš u dahu napiše spev, razočaran i besan što je sušnu 1846. godinu Osman-paša iskoristio da prevede Crnogorce u islamsku veru,. Tema je univerzalnija. Čovek u etnikumu i čovek bez etnikuma“, rekla je Milica Vučković.

Lik Vladike Danila, idealnog vladara opozitnog domanićevskom vođi,

Milica Vučković je rođena u Nišu, gde je diplomirala na Grupi za književnost i srpski jezik Filozofskog fakulteta. Trenutno je student doktorskih studija na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i bavi se temom Balkan u Njegoševim delima. Od 2010. do 2014. radila je kao urednik Književnog kluba Studentskog kulturnog centra, a organizovala je i moderirala više od trideset književnih večeri. Na poziv Udruženja “Taka” radila je ciklus predavanja iz japanske književnosti. Nagrađivana je za eseje, poeziju i prozu, a čačanskoj publici prepoznatljibva je kao dobitnik druge Nagrade za esej na jubilarnom 50. „Disovom proleću“ 2013. godine. Objavljuje prikaze i mini eseje na portalima “Novi polis”, “Ekerman” i “Kulturni heroj”.

U saradnji sa Školskom upravom za Moravički okrug ovo predavanje je vrednovano za prosvetne radnike.

Zorica Lešović Stanojević

Оставите одговор