ПРИЧА О СТАРОЈ ЗГРАДИ ИНСТИТУТА ЗА ВОЋАРСТВО
Стара зграда чачанског Института за воћарство и данас, скоро осам деценија од изградње, изазива велико интересовање. Готово да нема странца који не застане пред капијом ове установе и упита домаћине ко је и када изградио зграду, која на први поглед и због целог амбијента подсећа на хацијенду. Задивљени су и сви они који је виде када дођу у Чачак, па је Институт однедавно саставни део туре неких туристичких агенција. У последње време двориште Института, раскошно и лепо, као и само здање, омиљен је декор за многе младенце, који желе баш ту да овековече најлепше тренутке у животу.
И док су бројни текстови написани о научним дометима стручњака Института, не зна се баш много о садашњим и неким објектима који више не постоје. У овом броју „Чачанског гласа“ доносимо део сазнања о градњи, запосленима, па и житељима комплекса Института у самом центру Чачка, који је као споменик културе под заштитом државе.
Иницијатива за заштиту Института за воћарство покренута је још 1993. године. Како је наведено у предлогу Завода за заштиту споменика културе Краљево, „приликом генералне валоризације градитељског наслеђа Чачка (за потребе Генералног урбанистичког плана) у току 1976. године евидентиран је и комплекс за воћарство и виноградарство, који, стога, ужива претходну заштиту“. Завод је тада предложио да се цео комплекс, и због чињенице да је реч о једном од најстаријих објеката те врсте у Србији, прогласи за просторно културно-историјску целину.
На основу Закона о културним добрима, Влада Републике Србије донела је 27. јула 2001. године Одлуку о утврђивању Центра за воћарство и виноградарство у Чачку (тадашњи назив) за споменик културе. Осим наведених катастарских парцела на којима се простире, стоји и да га чини комплекс пословних и стамбених зграда, стакленици и расадници. Одлуком је заштићена и околина комплекса која обухвата 25 катастарских парцела.
„Најстарија грађевина у комплексу је Стара управна зграда расадника, прва те врсте у Србији, подигнута 1898. године, на основу Закона о унапређењу воћарства и виноградарства, донетог за време владавине краља Александра Обреновића. Нова зграда Института је из 1947. године, а њена складна архитектура има одлике касне модерне. По старости и вредности фолклорне архитектуре у комплексу посебно се истиче приземна стамбена кућа уз Улицу цара Душана. Осим архитектонских вредности грађевина у комплексу и очуване урбане матрице, споменик културе значајан је за развој воћарства и виноградарства у Србији током последњих сто година“, наведено је у овој одлуци.
Темељи Института зa вoћaрствo постављени су баш 1898. гoдинe, када је нa прeдлoг крaљa Aлeксaндрa Oбрeнoвићa, oсновaн Држaвни воћно-лoзни рaсaдник сa сeдиштeм у Чaчку. То је допринело да 1932. године у граду на Морави буде одржан и Први конгрес воћара Југославије, на коме je пoкрeнутa иницијативa за формирaње огледно-истраживачке воћарске организације, која би на научној основи радила на унапређењу југословенског воћарства. Први управник Воћног расадника био је Милисав Гавриловић, тада инжењер, а касније професор доктор. Овај велики стручњак, родом из чачанског села Лозница, убрзо после рата постаће и први директор новооснованог Института.
Његова кћерка Јелица Гавриловић Дамњановић живи у најстаријем објекту у комплексу Института, управо оном који је подигнут 1898. године. У тој кући је и рођена, а само предворје Института је, каже било место у коме се играла са браћом Николом (касније доктор) и Душаном (касније фармацеут), као и децом других запослених у Институту. Наравно, не памти градњу велелепне зграде одмах после рата, али на старим фотографијама њене мајке Љубице остало је сачувано и то време када је ницало једно од најзначајнијих и највећих здања у Чачку, у првим годинама обнове земље, како се то тада говорило.
– Отац је прво завршио праксу у Марибору, а онда радио у Сарајеву и Горажду, где је основана прва пољопривредна станица. Када је почео рат и проглашена Независна Хрватска пребачен је у родни Чачак. Зграда Института је веома брзо изграђена, јер је мој отац био такав човек. Није одустајао, док нешто не заврши како треба – прича Јелица и показује нам бројне фотографије старе више од седамдесет година. На њима је она, тада двогодишња девојчица, а у позадини тек изграђен Институт. И тада је зграда била окружена ружама у дворишту и медитеранским биљем у саксијама…
– У самом Институту живели су и други научни радници са својим породицама. У свакој просторији била је пећ за ложење, тек касније је урађено грејање… У току радног времена врвело је овде, одјекивале су канцеларије и ходници. А после радног времена настављано је дружење, и оних који су овде становали и свих који су радили у Институту. Организована су заједничка славља… Као једна породица смо живели – прича Јелица, која је и сама радила као дипломирани хемичар у Институту.
Ко је пројектовао старо здање Института нисмо успели да сазнамо. Постоји прича да су је градили немачки заробљеници, али како приповеда Јелица, Немци су већ били отишли из Чачка када је започела градња. Ипак, ружичњак на прилазу кући, према приповедању Јеличине мајке, засадили су Немци 1945. Ове руже и дан-данас цветају…
В. Т.
Фото: породични албум Јелице Гавриловић Дамњановић и Институт за воћарство, Чачак
ИСПОД ЗЕМЉЕ ОГРОМАН ПОДРУМ
Средином осамдесетих година прошлог века иза старог објекта изграђен је нови. У овим међусобно повезаним деловима, укупне површине 2.200 квадратних метара, смештени су кабинети, лабораторије, библиотека, фотолабораторија, стаклара за потребе селекције воћака, инсектаријум, калемарница, стамбена зграда са четири стана…
Испод старог здања, под земљом, налази се велики подрумски простор, готово исте површине као онај изнад земље. У том делу су гараже, лабораторије за културу ткива, бројни магацини…
Стара зграда Института сачувана је до данас готово у изворном облику. Једино су терасе са обе стране фронталног дела објекта зазидане и ту су сада канцеларије.
„ОБИШЛЕ ГА ОКОЛО КУЋЕ“
У библиотеци Института за воћарство чува се и један документ из 1943. године. У њему се наводи да је у атару општине Чачанске 1906. године основан расадник и да је земљиште за то купљено од општине… Како је описано, расадник је готово у самој вароши Чачка (обишле га около куће).
Од зграда, поред осталог, наведени су „стан од 4 оделења за становање од тврдог материјала, подигнути 1908. год. Штала за стоку од тврдог материјала за 6 грла крупне стоке и две собе за момке и магацином за зрнасту храну, озидана у 1925… Летњи павиљон, подигнут у 1916… Расадник је ограђен дирецима и бодљикавом жицом и живом оградом од багрема и гледича около расадника…“, део је овог занимљивог документа из времена окупације.
