ЧАЧАНСКА УМЕТНИЦА ДРАГА ЈОВАНОВИЋ О ЖИВОТНОМ И УМЕТНИЧКОМ ПРОЦЕСУ
Драга Јовановић је рођена у центру Чачка, а студирала је на Академији уметности Универзитета у Новом Саду, где је изучавала сликарство, вајарство и графику. Образовање је наставила у Немачкој, на Високој школи за уметност у Каселу и завршила мастер и докторске студије из области савремене уметности. Уметничку каријеру је започела сликарством, истражујући апстрактни експресионизам, а касније је своје интересовање проширила на фотографију и експериментални филм. Каријеру је градила у Србији, Немачкој, Канади и Енглеској, где је живела. Излагала је у Европи и Америци, укључујући Србију, Русију, Француску, Италију, Немачку, Уједињено Краљевство, Грчку, Хрватску, Скандинавију и друге земље. Радове је представљала у музејима, галеријама и независним уметничким просторима. Како каже у разговору за „Чачански глас“, иако је њен професионални пут водио кроз бројне земље, Чачак остаје важан део њене личне и уметничке биографије, град у којем је започела њена прича и обликовала се радозналост која ће је касније одвести на међународну уметничку сцену…
Ваш уметнички израз обухвата сликарство, фотографију и покретну слику, уз интересовање за савремене уметничке праксе и различите облике визуелног стваралаштва. Током недавне посете родном граду, Уметничкој галерији и Музеју сте поклонили слике, видео-радове и фотографије, а неки од тих радова су били изложени у Чачку, 1999. године. Поред тога што Вас асоцирају на Србију и Чачак, ови дарови за Вас имају, како сте тада за наш лист изјавили, и посебну сентименталну вредност…
– Слике су биле изложене 1999. године у Уметничкој галерији и отуда и жеља да их поклоним чачанским установама културе. Захваљујући тим сликама примљена сам на много универзитета у свету. Бавила сам се етичким, моралним, ликовним, визуелним проблемима који су постојали у Србији. Али, путујући светом, видела сам да ти проблеми постоје и у свету, само су другачије прихваћени и објашњени, и различитог су интензитета. Слике, углавном, представљају наша преламања 1999. године, а изложба у Галерији је била постављена после бомбардовања…
После тога сте отишли у Немачку, где сте се бавили неким новим проблемима…
– Пуно сам радила аутопортрете, углавном, темом шта значи битижена и проблемом манипулације, јер нисмо равноправне са мушкарцима. Кажу да смо рођени под истим социјалним и економским кровом, а ја мислим да се многе жене осећају инфериорно. Морамо да имамо много већу храброст од мушкараца да бисмо дошле до истог циља, а то је посебно било изражено пре 20 и више година. Потом су настали и видео-радови који се баве процесом одрастања девојке и њеног постепеног преласка у свет одраслих жена. Занимало ме је како се у том периоду мења њен однос према сопственом телу, али и начин на који је друштво почиње да посматра. Девојчица која постепено постаје млада жена одједном се суочава са новим погледима, очекивањима и пројекцијама околине. Њено тело престаје да буде само њено лично искуство и постаје предмет туђег посматрања, тумачења и вредновања. Посебно ме је занимала та готово неприметна граница између детињства и одраслог доба, тренутак у коме млада жена још увек покушава да разуме сопствени идентитет, док јој друштво већ намеће одређену слику о томе шта би требало да буде. Она постаје објекат погледа и очекивања која често не разуме у потпуности, нити је у стању да их контролише. Управо у том раскораку између сопственог доживљаја себе и слике коју други стварају о њој видела сам простор за своје уметничко истраживање. Овде је важна идеја да жена не постаје објекат зато што то сама бира, већ зато што се мења начин на који је свет посматра.
Потом су настали и видео-радови који се баве проблемом женског идентитета.
–У свом фотографском и видео-раду развијала сам две међусобно повезане тематске целине. Прва је усмерена на жену и женско тело као централни предмет уметничког истраживања. Занимало ме је да жену поставим у позицију субјекта, а не објекта посматрања, да јој дам простор, моћ и ауторитет који јој друштвено и историјски често нису припадали. У друштву у којем су економска, политичка и друштвена моћ вековима углавном биле концентрисане у мушким рукама, желела сам да кроз свој рад створим другачију слику жене, снажне, самосвесне, независне и способне да сама обликује сопствени наратив. Женско тело, које је често било посматрано као објекат, желела сам да представим као простор идентитета, снаге и личне слободе. Друга линија мог рада бави се питањем идентитета, његовим обликовањем, променама и односом појединца према друштву и окружењу. Занимало ме је како се идентитет формира, колико је личан, а колико условљен спољашњим погледом, наслеђем, очекивањима и друштвеним конструкцијама. Касније, са увођењем видеа као медија, ово истраживање се додатно проширило. Покрет, време и могућност да се забележе промене донели су ми нове начине да истражујем идентитет, његову нестабилност и трансформацију. Ипак, жена је остала једна од кључних фигура мог уметничког израза. Кроз различите медије наставила сам да истражујем њен положај, перцепцију и начин на који се њен лични идентитет мења у односу на поглед друштва.
Чему сте тренутно посвећени, којом се уметничком облашћу бавите?
– Рад је мало успорен због посвећености породици, али мисаонипроцес није. Највише се бавим животом као процесом, мењањем, у ствари, динамиком свакодневице која мења моју личност. Мотив је пролазност, али истовремено и стагнирање. Живот је процес који је вечан и који нема почетак и крај. Постоји рађање, живот и смрт. Али, живот је много више од самог тог процеса, постојао је пре нас и трајаће и после нас. Животни пут ме је водио кроз многе земље и упознавањем многих народа и култура схватила сам да живот није само оно што видимо, да има јачу везу са нашом стварношћу, него што наша перцепција то може да схвати.
Када бисте поредили српску и светску уметност, које би биле сличности и разлике?
– Српска уметност има доста сличности са светском, поготову сада, када је комуникација другачија, са интернетом су границе избрисане. Могуће је да су у Србији буџети мањи и проблеми другачији. Уметници, углавном, решавају неке своје проблеме из области културе, свакодневног живота и духовне односе према стварности. А уметност је комуникација, историја, политика, економија, природа, религија, социологија, култура и наслеђе. Али, пошто смо ми много засићени конзумацијом масовне културе можемо лакше да разумемо америчку уметност. У капитализму, ако се приватнику свиди ваш рад, излагаћете и продавати своју уметност. Али, уметник може да ствара и да ради као професор, што даје слободу. Углавном, људи се више баве концептуалном уметношћу, јер се много брже ствара, и понекад се лакше бори са брзом стварношћу. Наравно, све зависи од стила уметника.
Шта бисте поручили младима који желе да се изразе кроз уметност?
– Да никада не раде због другога, јер је то губљење времена. Али, ако је емоција јака, треба да ураде оно што желе, јер ће зажалити ако себе у том тренутку не изразе кроз уметност. За уметничко стваралаштво није потребна академија, сада имамо инжењере, докторе…, који се баве уметношћу. Људи који уложе много труда, година и новца да се одшколују, као што сам ја, добро морају да размисле о свом путу, како ће да изразе себе, кроз који медији, да ли им је потребна нека едукација… Ако сте искрени према свом животу, морате да будете искрени и према уметности. Уметничко дело најбоље настаје када креће из унутрашње иницијативе, без спољашњих фактора. Сви ће да вас награде за искреност и аутентичност. То важи за све у животу.
Нела Радичевић
ПОРОДИЧНО НАСЛЕЂЕ, ЖИВОТНЕ ПРИЧЕ И ИСКУСТВА
Када је реч о породичном наслеђу, Драга се осврнула на личности из породице, како каже, на оне чије су животне приче и искуства оставили посебан траг на њу.
– Пре свега, то је мој отац, Мићко Јовановић, који је био начелник хемије у Дому здравља, и моја мајка Љиљана, која је имала отворен поглед на свет. Волела бих да поменем и свог прадеду Јована, који је провео осам година у ратовима, како у Балканским, тако и у Првом светском рату. Осим мог брата Немање Јовановића и мене, у породици се нико непосредно није бавио уметношћу. Мој брат је писац и својим и књижевним радом представља важан део савремене српске књижевности.
УМЕТНОСТ, КАО РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ОНОГА ШТО ЈЕСТЕ, ВИДИМО, ОСЕЋАМО И ТУМАЧИМО
Одакле интересовање за уметност и шта је за Вас дефиниција уметности?
– Одрастала сам и формирала се у веома специфичном времену, обележеном кризама, неизвесношћу и мрачним периодима у Србији. Много сам читала, нарочито филозофе, и преиспитивала стварност, људе, друштво и своје место у свему томе. Имала сам много питања, а врло мало одговора. Управо у том простору, између питања и одговора, почела је да се развија моја потреба за стварањем. Привлачили су ме визуелни језик, ликовност, архитектура и могућност да се кроз уметност истражује и разуме свет око нас. Уметност ми је пружила слободу коју нисам проналазила у другим облицима изражавања. Постала је простор у којем могу да каналишем емоције, ставове, унутрашње конфликте и свој однос према стварности. За мене никада није била само естетска категорија, већ начин мишљења и постојања. Мислим да је готово немогуће дати коначну дефиницију уметности. Она се мења кроз време, медије, генерације и индивидуалне приступе. За мене је уметност, у суштини, субјективни чин опажања и тумачења стварности. Уметник полази од сопственог искуства, унутрашњег света и начина на који доживљава стварност, а затим кроз уметнички процес ствара нешто ново, своју интерпретацију те стварности. Можда је управо разлика између онога што јесте и начина на који то видимо, осећамо и тумачимо, најзанимљивији простор уметности.
