„ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ, 1856-1929.“
Изложба „Војвода Степа Степановић, 1856-1929.“ настала поводом обележавања 170 година од рођења славног војсковође, чији су аутори историчари др Милош Тимотијевић и Стефан Новичић, отворена је у Галерији Народног музеја у петак, 23. октобра. Патриотским песмама свечаност отварања увеличао је Мушки вокални ансамбл „Лира“, присутне је поздравила директорка установе Делфина Рајић, а о животној и војничкој биографији војводе Степе Степановића говорио је генерал Јелесије Радивојевић који је изложбу отворио. Исцрпније детаље из биографије војводе Степе Степановића, који је последњу деценију живота, по свом избору провео у нашем граду, објављујемо у фељтону на страницама нашег листа.
-Степа Степановић није рођен у Чачку, али је наш град изабрао за своје последње пребивалиште и место починка. Током готово једног века, сећање на војводу постало је важан део историјског памћења Чачка. Његов гроб, јавне комеморације и споменици сведоче о месту које је овај знаменити војсковођа заузео у животу града. Његово име данас је део нашег јавног простора и локалног идентитета. За Народни музеј у Чачку очување и представљање Степиног наслеђа није нов задатак. Наша установа већ деценијама истражује његов живот, чува оригиналне предмете који су му припадали и представља их у сталној поставци – истакла је приликом свечаног отварања изложбе директорка Народног музеја Делфина Рајић, подсетивши да је више генерација историчара ове установе доприносило проучавању његове биографије, прикупљању и објављивању историјске грађе и упознавању јавности са животом војводе Степе Степановића.
Осим што наставља тај истраживачки и музејски рад, нова изложба истовремено проширује начин на који је представљен живот једног од најзначајнијих српских војсковођа, али и епоха у којој је деловао. Аутори изложбе др Милош Тимотијевић и Стефан Новичић указују на скоро пола века колико је трајала Степина каријера, а током тог периода Србија је прошла кроз дубоке политичке, друштвене и војне промене у којима Степа није био само сведок тих догађаја, већ је у њима учествовао као официр, командант и војвода. Зато ова изложба кроз његову биографију приказује развој модерне српске државе и војске, ратове, велике победе, али и поразе, као и сложене историјске околности у којима су доношене важне одлуке, наводе историчари.
Поред паноа са историјским фотографијама, изложена су и документа и оригинално оружје из тог времена. Посебно је важно да изложба буде приступачна младима, али и свим посетиоцима који желе да боље разумеју прошлост. Историја није само низ познатих имена, датума и великих победа. Она подразумева и разумевање околности у којима су људи живели, одлука које су доносили и последица које су те одлуке имале, истакла је директорка Рајић.
Генерал Јелесије Радивојевић рекао је да му је позивом да отвори ову изложбу указана част, јер је као официр деведесете године провео у борбеним дејствима на простору бивше Југославије, и дао мали допринос одбрани српског народа и територије, као што је то радио наш војвода Степа.
-Данас смо се овде окупили да се подсетимо његовог доприноса у стварању српске војске, српске државе, у много тешким временима. Изложба приказује каријеру војводе Степе и стварање модерне српске војске и државе у оно време. Војвода Степа је учесник шест ратова, први и други против Турака, бугарски, Први и други балкански и Први светски рат. Слободно можемо рећи за једног човека на командним дужностима од каријере, од каплара до војводе, да је то и превише. Такође, у оквиру изложбе приказани су садржаји из биографије, детињства, школовања, ратови, државне функције, где кроз фотографије, службена документа, преписке и друго, приказан војни пут војводе од Кумодража до Чачка, и сви догађаји у том периоду. Веза војводе и Чачка била је нераскидива. Чачак је изабрао за место где ће вечно почивати. Степа је рођен у Кумодражу 1856. године, од оца Ивана и мајке Радојке, као једно од четворо деце Степановића. Степа је имао много тешко детињство. Сиромашни родитељи, одрастање и школовање деце захтевали су минималне услове за живот. Једне прилике је страдао од убода вола, спасила га је стрина која му је иглом и концем зашила повреде на стомаку. Школовао се и борио кроз живот. Завршава три године основне школе у Кумодражу, затим гимназију у Београду, да би се изборио на том путу морао је да служи богате породице како би завршио школовање.
Године 1874. уписује 11. класу артиљеријске школе, а као наредник јуна месеца 1876. године иде на фронт против Турака. Од 1877. до 1878. године учествује у борбама оротив Турака: Пирот, Врање, Грделица… Касније, заједно са Мишићем се школује и командује и воде рат са непријатељима. Од 1878. школује се и усавршава и на Војној академији. У Крагујевцу упознаје будућу супругу Јелену, са којом добија две кћерке, Милицу и Даницу. Обе су се касније удале за официре српске војске. Кроз каријеру, Степа службује у Крагујевцу, Пожеги, Ужицу, Ваљеву, Београду, Зајечару… Пред крај Првог светског рата, завршетком операција, у Сарајеву завршава своју каријеру. Брзо је напредовао и живео са својом војском. Често је проверавао квалитет хране, био је захтеван у свему, прво према себи, а онда и према другима.
Године 1892. полаже за чин мајора, када и Мишић, где је у комисији био војвода Путник. Након тога постаје командат 5. Батаљона у Пожеги, касније прелази на службу у Ваљево, где постаје начелник штаба Дринске дивизије, а касније у Београду. Није био одушевљен канцеларијским пословима, тада је радио те послове. Из Београда прелази у Ваљево, потом у Зајечар за команданта пешадијске бригаде Тимочке дивизије. Волео је струку и рад са људима, рад са војском. У веома турбулентном времену за српски народ од 1903. до 1907. године, рече да му је једина светла тачка у том периоду бикла када је дибио унука. Тешко време… Јуна 1907. године постаје генерал, истовремено теку припреме за рат, јер је процена државног и војног руководства да је то неизбежно. Министар војни постаје 12. априла 1908. После анексије Босне било је јасно да се морају предузети мере за одбрану земље и припреме за рат. Војном и државном руководству изнео је своја запажања да држава није спремна за рат. Ретко ко би то данас рекао претпостављенима. Био је критикован, како непосредно тако јавно, због својих ставова о спремности војске и државе за рат. Године 1909. разрешен је дужности министра војног и стављен је на располагање, 1910. постаје командант Моравске дивизије, а 1911. поново постаје министар војни. Активно је руководио припремама за протеривање Турака из овог дела, заједно са Путником и Мишићем ради на припреми за мобилизацију…
Почетком Првог балканског рата командује Другом армијом, са око 60.000 војника и 84 оруђа. Придодаје му се 7. Рилска дивизија (бугарска) са којом је имао више проблема и више штете него користи. По завршеним дејствима потписује се примирје 3. децембра 1912. Нажалост, ми славимо тај дан као Дан војних ветерана. После анализе, вероватно ћемо то променити, јер Србија није учествовала у потписивању тог примирја. У Другом балканском рату постојао је страх Бугара да се у рат укључе Румуни, касније 31. јула 1913. године закључен је мир. Након атентата у Сарајеву на Фердинанда и Софију, Степа је проценио да је рат сасвим известан… Након демобилизације Друге армије у августу 1913. године добија позив да се јави у Крагујевац и прими Штаб врховне команде, с обзиром на то да је Путник у то време био на лечењу. Врши припреме за мобилизацију и рат. Проблеми, недостатак муниције, хране, људства, што је највећи проблем, из рата у рат… На објаву рата Аустроугарске ради са Другом армијом, која је најјача армија. Ту спадају Шумадијска и Моравска дивизија првог позива, држи Аранђеловац и Лазаревац, и Дунавска дивизија првог позива Београд. Интензивно ради на припремама за одбрану земље…
Пренели смо само део обраћања генерала Јелесија Радивојевића изнетог приликом отварања изложбе и посвећеног славном војводи, а целовиту причу читаоци могу сагледати ако посете иложбу у Галерији Народног музеја или прочитају фељтон који објављујемо на страницама „Чачанског гласа“.
Зорица Лешовић Станојевић
