СЛИКАР ВЕСНА ПЕТРОВИЋ О УТИСЦИМА ПОНЕТИМ СА ЛИКОВНЕ КОЛОНИЈЕ ОДРЖАНЕ НА КОСМЕТУ
-Позив да учествујем на Ликовној колонији „Јесен у Призрену“ сам дочекала са радошћу, али и зебњом. Ни тренутак се нисам двоумила да ли да прихватим. Пре много година, на екскурзији у средњој школи сам била на Косову, када смо посетили манастире. Непосредно пре поласка, добијали смо не баш повољне вести из тих крајева. Али, организатори колоније из Дома културе Грачаница нису показивали забринутост, тако да нисам одустала, као ни моје колеге – прича Чачанка Весна Петровић, академски сликар и учесник бројних ликовних колонија у земљи и окружењу, а потписница ових редова, као исписница наше саговорнице, сведочи ову причу… Ни крајем седамдесетих, ни почетком осамдесетих година прошлог века, младима ни организовано није било лако путовати кроз Косово и Метохију. А данас тек… Колико заправо знамо о српском културном и духовном наслеђу које припада светској културној баштини, како је све затирано у уништавано вековима, у каквом је стању и ко га чува, сазнајемо са лица места, из прве руке, захваљујући боравку Весне Петровић у колевци српске духовности, на Косову и Метохији одакле нам стижу и најновије, новембарске драгоцене слике…
Већ сам улазак на Косово је изазвао различита осећања, прича Весна и примећује на све стране модерне пословне зграде, новоизграђене куће, и тек понегде неку стару, разрушену. Пролезећи кроз насељена места, тек по називу улица се препознају енклаве, запажа она.
ГРАЧАНИЦА, ЛЕПА И НЕСТВАРНА
-У Грачаници су нас дочекали наши љубазни домаћини, а затим смо отишли до истоименог манастира. Црква у Грачаници лепа, нестварна… И ту одмах навиру стихови Десанке Максимовић: „Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети… Не зна се да ли је лепша споља или када се уђе унутра.
Прелепо осликана, бисер нашег фрескосликарстава. И ту препознатљиве фреске краља Милутина и краљице Симониде, где се опет присећамо поезије…
СВЕТИ АРХАНГЕЛИ, ГРОБНА ЦРКВА ЦАРА ДУШАНА
После те посете наставили смо пут према Призрену и стижемо у манастир Свети Архангели. Налази се у предивној клисури реке Призренске Бистрице. Не могу да опишем ту мешавину осећања када смо стигли. Историја манастира из 14. века који је подигао цар Душан је више него импозантна. Он га је подигао као своју гробну цркву и ту је био сахрањен.
Гробница још увек постоји, мада је оштећена у марту 2004, када је спаљен и конак манастира. Остаци темеља и појединих стубова, говоре о монументалности објеката. Наши домаћини у манстиру су игуман отац Михаило и отац Николај. Они су ту једини монаси. Али манастир је доста посећен. Свакодневно је неко долазио – истиче наша саговорница.
Манастир Светих Архангела је кроз векове пљачкан и разаран све до 1615. године, када је од камене грађе срушене цркве Синан паша саградио џамију која се и данас налази у Призрену. Рушење је настављено и наредних векова. Шездесетих година прошлог века остаци манастирског комплекса су рестаурирани, а од 1998. је поново заживео као мушки манастир. Нажалост, 17. и 18. марта 2004. године, спаљени су конак, звоник и дуборезачка радионица, а плоча на гробници цара Душана је сломљена. Братство манастира се већ у априлу вратило у храм, боравећи у шаторима.
-Боравак у манастиру Свети Архангели, је био више него пријатан. Са колегама сам проводила време у сликању, дружењу, а не ретко је било и песме. На све то повремено буде и нека прича, као подсетник на време у коме живимо и места на ком се налазимо… Уметници су поред стварања својих дела нашли времена и да очисте Бистрицу од отпада – каже Весна.
БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА – РАЊЕНА И ЗАРОБЉЕНА…
-Већ другог дана смо искористили прилику да посетимо сам Град Призрен. Наравно да смо започели посету од цркве Богородице Љевишке. Први утисак, када сам је видела био је „рањена и заробљена“. Опасана бодљикавом жицом. Сачекали смо да је откључају да бисмо је видели – са резигнацијом наводи Весна.
Задужбина краља Милутина, саграђена је почетком 14. века са задивљујућим фрескама краља Милутина, Светог Саве, Богородице и многим другим. Непознати путник је, задивљен лепотом фресака, овде је урезао стихове персијског песника Хафиза Ширазија: „Зеница ока мога, гнездо је лепоте твоје“.
-Нажалост, видљиве су последице паљења. Кажу да су биле запаљене гуме, како би тај дим и ватра што више оштетили фреске. Хтели, не хтели, боли када се све то види. Затим смо посетили и остале знаменитости Призрена, цркве Светог Николе, Светог Ђорђа, Светог Спаса… Прошли смо и поред хамама и џамије Синан паше (саграђена од камена срушене Цркве Свети Архангели)… На улицама све делује нормално, у продавницама и кафићима су љубазни. Углавом говоре српски, тако да није било проблема у споразумевању. Ништа непријатно нисам доживела. Нелагодност изазизивају споменици њиховим „јунацима“, борцима ОВК (UÇK). Огромне фигуре, гротескне представе наоружаних људи. Не делује баш пријатно… – прича и о свакодневној атмосфери Весна Петровић.
ВИСОКИ ДЕЧАНИ И ПРВА ФРЕСКА СА ЛОЗОМ НЕМАЊИЋА
-Када сам дошла у Високе Дечане, ту ми је било доста тога познатог. Прелеп комплекс, уређен, сија као драги камен у свом окружењу. Ту, за разлику од претходних случајева, где су испред улаза киосци са милицијом, овде улаз чувају припадници КФОР-а. Иначе, свуда се морају оставити личне карте.
Ту смо имали част да нас је дочекао игуман Сава. У самој цркви су у току радови, али кустос манастира нам је пружио све потребне информације. У овој цркви је први пут на фресци представљена лоза Немањића. Игуман нам је учинио част о отворио ковчег у коме су мошти Светог каља Стефана Дечанског.
Човек остаје без даха пред лепотом фресака и барокним дуборезом олтара. На први поглед су у супростности, али лепота је неизмерна… Не могу да опишем осећања на том месту. Сећања из ране младости, помешане са садашњим временом, са виђеним и доживљеним и са свешћу, да је изван зидина, ипак, нешто другачије, суровије стање – прича нам Весна.
ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА, ДАХ НОВОГ ВРЕМЕНА
Пећка патријаршија налази се поред Пећке Бистрице на улазу у Руговску клисуру.
-Иако знам да је пре извесног времена фасада Патријаршије офарбана у црвено, ипак, сам се изненадила. У мом сећању, она је камена… Цркве од којих се састоји су ту, осећа се дах новог времена, наснимљени глас говори о експонатима… Ту је и раритет дрво ШУМ ДУД, стар више од 750 година. Лепо је било одседети у том миру у дворишту… Тиме су се завршиле наше посете културно-историјским споменицима. Вратили смо се препуни утисака. Пролазимо кроз разна места, разне пределе… Не може се баш рећи да је свуда било било пријатно. Недалеко од Ђаковице, долазимо до дивног Терзијског моста с краја 15. века, саграђеног од камења необичних боја. Кажу да је коначан изглед добио тек у 18. веку… И све нас опомиње и подсећа колико је дуга и болна и богата наша историја…
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије: Весна Петровић
ПОД ЗАШТИТОМ UNESCO-A
А колико је све драгоцено сведочи и чињеница да се под заштитом УНЕСЦО-а на подручју Космета налазе: Манастир Високи Дечани, задужбина краља Стефана Уроша Другог, као нетакнут средњовековни православни храм; Манастир Грачаница, задужбина краља Милутина, највећег градитеља у лози Немањића, грађен од 1315. до 1321. и представља изузетан објекат касновизантијског стила; Пећка патријаршија, као духовно средиште српске арихиепископије, настало средином 14. века, а посебу улогу у њеном настајању имао је патријарх Макарије, брат Мехмед-паше Соколовића; Црква Богородице Љевишке у Призрену у којој су први пут приказане светитељке…
УЧЕСНИЦИ
Ликовну колонију „Јесен у Призрену“, основану 2015. године, организују Дом културе у Грачаници и Епархија рашко-призренска са манастиром Светих Архангела код Призрена, а под покровитељством Канцеларије за КиМ Републике Србије. Колонија је одржана у обновљеном конаку Манастира Светих Архангела од 1. до 8. новембра, и сваке године окупља академске сликаре из Србије и земаља из окружења.
Ове године учесници колоније били су: Новак Демоњић (Лозна, БиХ), Весна Петровић (Чачак), Слободан Ракић (Прилужје), Дуња Карановић (Београд), Бојан Савић (Београд), Звонимир Јанцић (Гњилане) и Мирослав Шеварлић (Велика Хоча). Радови настали у овој колонији биће традиционално изложени у Дому културе у Грачаници и Новом Саду.
