Prošle su četiri godine od kada smo prvi put razgovarali sa Jovanom Stevićem, tada još dečakom razbarušene kose i već mudrog pogleda. Genije skromnih želja, kako smo ga tada nazvali, u međuvremenu je završio srednju Ekonomsku školu, smer bankarski službenik, postao đak generacije i upisao Ekonomski fakultet u Beogradu. Bez polaganja prijemnog ispita, jer je ostvario maksimalni broj poena zahvaljujući uspesima na republičkim takmičenjima iz matematike. Među više od hiljadu brucoša, na rang listi ovog fakulteta deli prvo mesto sa još 12 svojih budućih kolega!
Bez obzira na težak život ispunjen odricanjem, dosadašnje školovanje je prošlo lagano, kao da je samo zakoračio uz još jedan stepenik. Kontinuiran rad – to je za dečaka natprosečne inteligencije bilo dovoljno da ima sve petice, ali i da osvoji dva puta prvo i jednom drugo mesto na republičkim takmičenjima iz matematike!
– Nije bilo teško, mada sam mnogo toga učio sam, posebno kada sam se spremao za takmičenja. Proletelo je nekako brzo, kao tren. Učenje mi je bilo kao hobi i imao sam vremena za sve drugo što me interesuje. Život više čine neke male stvari i odluke. Obožavam vožnju biciklom, vodim jednu stranicu na instagramu, trudim se da nađem kvalitetne sadržaje, da nasmejem druge ljude i ulepšam im dan – nabraja Jovan.
Teško mu je da odvoji po čemu će pamtiti protekle četiri godine. Kao i većini vršnjaka, ekskurzije u Grčkoj i Italiji će ostati lepo sećanje.
– Neki profesori su mi mnogo pomagali, i materijalno! Svi su bili tu kada mi je bila potrebna podrška. I moja razredna Ljubica Bojović i direktor Ekonomske škole Vladan Nicović, koji su pokrenuli veliku medijsku kampanju za pomoć meni i majci – priseća se Jovan koji i putem našeg nedeljnika zahvaljuje svima koji su verovali u njega.
– Možda će zvučati čudno, ali više volim školu od raspusta – dodaje iskreno. Jer, čim se raspustio i ove, kao i prošle godine, Jovan je počeo da radi sezonske poslove. Svaki dan, bez odmora. I zbog toga ima mnogo manje vremena za neke stvari koje ga inače ispunjavaju.
Oskudica i nemaština su izrodile kod njega borbenost i želju da što brže i sigurnije ide napred. Majka Snežana i on i dalje žive kao podstanari, jedini stalni novčani priliv u kućni budžet su alimentacija i dečiji dodatak, ali Jovan je zahvalan svim dobrom ljudima, koji su im pomagali ili to još rade. Uspeo je od ove pomoći da sakupi i novac za džeparac za još jedno veliko putovanje. Grad Čačak mu je omogućio da polovinom avgusta, zajedno sa ostalim čačanskim vukovcima srednjoškolcima, putuje u Beč, Prag i Budimpeštu.
Mnogo toga u bliskoj budućnosti Jovan je već isplanirao, kako bi olakšao sebi i majci život u Beogradu. Stanovaće u studentskom domu, konkurisaće za studentski kredit i za neku stipendiju, što će mu biti dodatni motiv da u indeksu ima visok prosek. Želi da postane revizor, jer smatra da u toj profesiji može maksimalno da se ostvari. Kada ode, nedostajaće mu Čačak, u kome je proveo celo detinjstvo. Mnogo toga dragog doživeo je u ovom gradu. Ostaju lepe uspomene, simpatija, vožnje biciklom i šetnje pored Morave, nekim ulicama sa „nostalgičnom energijom“, po Kablaru, Ovčar Banji…
Na pitanje da li je ponosan na svoje dosadašnje uspehe, Jovan kaže:
– Mislim da uvek može još bolje. Možda sam malo brže sazreo od svojih vršnjaka. Izrastao sam, ali ostao sam u duši dete. Naravno, umem da budem veoma ozbiljan kada je to potrebno… Dobrota ljudi je nešto što me uvek podstiče. Mnogo toga materijalnog mi je nedostajalo u životu, mogu do sutra da nabrajam. Ali, u suštini zadovoljan sam i mnogo će mi više značiti da sam steknem to što mi treba. Najveća želja mi je da jednog dana imam svoj stan…
„Blistavi um“ otvorio je mnoga vrata i srca. Dok šetamo i razgovaramo prilaze mu ljudi, prepoznaju ga i pozdravljaju. Rođen u Prokuplju, odrastao u Čačku, svoju budućnost i karijeru vidi u Srbiji, ali mudro zaključuje:
– Još ima dosta da se korača.
V. Trtović
