Kultura

KAD FILM POSTANE ŽIVOT

AUTORSKO VEČE REDITELJKE JELENE GAVRILOVIĆ U UMETNIČKOJ GALERIJI “NADEŽDA PETROVIĆ”

Piše: Zorica Lešović Stanojević

Autorsko veče dramske rediteljke iz Beograda Jelene Gavrilović, održano u ponedeljak, u okviru filmskog i video programa Umetničke Galerije “Nadežda Petrović”, predstavilo je ovu mladu autorku kroz tri kratka igrana i jedan dokumentarni film. Svi su nastali tokom studija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je završila i master.

Iako Beograđanka, bilo joj je drago, istakla je, da ima autorsko veče u gradu njenog porekla u kome je provodila mnogo vremena.

Njeni filmovi su najčešće drame o odrastanju sa elementima komedije. Teme pronalazi u tuđim pričama i ličnom životu, vezane su za ženske likove i trenutke koji su prekrenica u njihovim životima, u suočavanju s tim problemima, a ideje su joj, kaže, obično nadirale u tenziji pred ispitne rokove.

“Momci gde ste” (2011), odnosi se na seksualno sazrevanje mlade devojke, okupirane dilemom ”koja bi odluka za prvo takvo iskustvo bila prava”. U tom filmu mladić daje prednost smislu trenutka, više nego formi koja je njoj bitna. Drugi film “Sve je više stvari koje dolaze” (2015) se bavi odnosom majke i kćerke, koji se menja u nekom trenutku života, kćerka se osamostaljuje, ali porodicu ne zatiče u očekivanom raspoloženju. Priča se nastavlja iskrenim razgovorom, izlaskom, sitnim pažnjama koje devojka priređuje majci, deprimiranoj zbog gubitka posla. Treći film “Nikog nema” (2017) bavi se ljubavnim problemima devojke koja živi sa telohraniteljima, pri tom ima opsesiju zbog bivše ljubavi, a nedostaje joj zaštitnička figura oca.

 

– Dokumentarni film “Posle premijere” (2013) govori o Aleksandru Mitroviću, mladom dečku iz Leskovca, koji je snimao svoje igrane filmove još u srednjoj školi, a ja sam htela kroz taj moj film da prikažem kako se neko u maloj sredini bavi amaterskim filmom, i kako tek on, ni iz čega, sa drugarima pravi filmove koji su zanimljivi – komentarisala je rediteljka Gavrilović.

Dokumentarac svedoči o palanačkoj atmosferi leskovačke roštiljijade, na jednoj strani, skromnom životu porodice i životu mladih koji trpe razna ograničenja zbog ekonomske situacije, na drugoj. Preduzimljivost duha, upornost, muzika koja ih nosi u optimizam, prerano sazrevanje koje nameću životne potrebe, deo su ove priče, čiji junak kaže da su glavni pokretači u životu stvaralaštvo i ljubav. Dokumentarac o njemu i dvadesetak mladih Leskovčana svedoči kako film za njih postaje život, od početne ideje do premijere i crvenog tepiha, kojim će prošetati kao holivudske zvezde. “Sve se vrti oko novca. Najviše volim da sređujem sobu za snimanje, a kada tražim ideju za film, rukovodim se time šta bi publika želela da vidi. U ovom stresnom vremenu i sivilu, kinematografija bi trebala više da se bavi komedijom”, poručuje Aleksandar Mitrović.

Svi ovi filmovi upravo završavaju svoj festivalski život i uskoro će se naći na internetu, kaže autorka. Prikazivani su i nagrađivani na brojnim festivalima od Kustendorfa, Pančeva, Sarajeva, Festivala “Kratkog metra” u Beogradu, do festivala u Bijaricu, Lokarnu, Visbadenu… Ta iskustva su joj dragocena na više načina.

O finansiranju svojih filmova kaže:

– Na fakultetu se dobije neki minimalni iznos i to je više “štap i kanap”, gde se i nauči kako se može snimiti film ni od čega. Već na master studijama postoji konkurs Filmskog centra Srbije, gde se mogu dobiti neka veća sredstva. Kakva je situacija bila pre, sad je mnogo bolja i za mlade i za starije autore, mnogo su češći konkursi, tako da postoji osećaj da će to sve biti bolje i bolje, mada i dalje nije idealno, ni tamo gde se mnogo više izdvaja za kulturu. Što se tiče šanse koju čekamo, dosta je na nama, tako se i učimo da nas bez neke samoinicijative neće niko naterati da nešto radimo. Jedina šansa koju možeš da imaš je ona koju sam sebi stvoriš.

Nevena Matović, novinar i urednik Radio Beograda 2, autor više emisija iz sveta sedme umetnosti, rad rediteljke Jelene Gavrilović prati od samog početka, a to je već osam godina. Kroz ove filmove ona sagledava njeno odrastanje i autorsko sazrevanje, a kao posebnost izdvaja činjenicu da “Jelena nastavlja da se bavi sobom, da ispituje svet oko sebe i ne izmišlja mnogo “toplu vodu”, već upravo poseže za temama koje su svuda oko nas.

Posebna je po svom stilu, načinu, da bez mnogo reči dosta toga kaže. Kad sam prvi put videla film “Sve je više stvari koje dolaze”, pomislila sam na njenu rečenicu “Sve je manje onih koji mogu da nas uteše” i to je zaista tako. Junaci Jeleninih filmova, a i mladi danas, odrastaju brže nego što bi trebalo” – zaključuje Nevena Matović.

 

Оставите одговор