Како сам спасила ватрогасца-спасиоца
ПИШЕ: Нела Мечанин
Благовести. Палим свеће пре литургије. До мене исто то чини ватрогасац-спасилац. У униформи је на којој то и пише. На горионику великим, штампаним, ћириличним словима стоји натпис да се моле сви који пале свеће, да исте ставе што дубље, уз зид горионика, да би и остали могли да их запале, а да се при том не опеку. Но, ми смо већ добро познати по томе да нам је важно да завршимо свој посао онако како нама одговара и шта нас брига за те друге који ће доћи после нас. Тако се и овог пута већи број упаљених свећа нашао на самој ивици.
Ватрогасац-спасилац, да би запалио своју свећу, провлачи руку поред тих које горе, не примећујући да их није све „обишао“. У тренутку видим пламен. Рукав његове службене јакне почиње да гори. Реагујем одмах и указујем на то да му се рукав запалио. Човек муњевитом брзином гаси пламен.
Епилог: Повећа рупа на јакни и мој коментар упућен њему да ни сањала нисам да ћу икада у животу спасавати од пожара ватрогасца-спасиоца. Али, ето… Чуда се дешавају.
Овом приликом поздрављам дивног човека о коме написах ову причицу који се заједно са мном касније смејао. Све ово настало је шале ради и нисам имала лошу намеру.
Срећан празник!
