ПОВОДОМ 110 ГОДИНА ОД БИТКЕ НА КАЈМАКЧАЛАНУ
Битка на Кајмакчалану, једна од најтежих операција српске војске на Солунском фронту у Првом светском рату, вођена је од 12. до 30. септембра 1916. године. Прва српска армија, уз велике губитке, успела је да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара, одбацујући Бугаре према Мариову, где је постављена нова линија одбране. Битка у којој су учествовале Краљевина Србија и Краљевина Бугарска, у историји је остала запамћена по великом броју жртава које је претрпела српска војска и по надморској висини на којој је вођена. О значају Кајмакчалана говоре и називи, Срби су га звали „Капија слободе“, јер су ту први пут закорачили у своју земљу, а Бугари „Борисов град“, јер су мислили да је неосвојив, подсећа Милош Тимотијевић, доктор историјских наука и музејски саветник Народног музеја Чачак, поводом 110 година од Битке на Кајмакчалану.
Пре 110 година, почетком јесени 1916, почела је дуго очекивана офанзива Антанте напредовањем српских и француских снага северно од Битоља, преко Могленских планина, док су се британске упутиле ка Вардарској долини.
– Битка на Кајмакчалану је вођена од 12. до 30. септембра 1916. године, када је Прва српска армија уз велике губитке, успела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара, одбацујући Бугаре према Мариову, где је постављена нова линија одбране. Јединице српске војске ишле су према врху Кајмакчалана, Кочобеју и Флоки, Ваљевци из 5. пука пуковника Војислава Чолаковића, према Сивом брегу Ужичани из 4. пука пуковника Војислава Павловића, а према Старковом зубу Шапчани из 6. пука пуковника Јеврема Михајловића. Врх је више пута био заузиман од 26. до 30. септембра, док га српска војска није коначно заузела 30. септембра. Срби су имали велике губитке, око 5.000 људи – подсећа историчар Милош Тимотијевић.
Српска војска је 1916. године на Солунском фронту добила нове униформе француског типа, јер је током преласка Албаније већина српских униформи оштећена.
– Нову униформу су чиниле плаве блузе и плаве панталоне, цокуле и француски „Адријан“ метални шлем, као и нове француске пушке. Стару униформу су задржали једино официри српске војске. Бугарска војска је имала тамно зелену униформу, са шапкама зелене боје које су на ободу имале црвену траку, а око ногу су обмотавали тканину и везивали је конопцима, преко које су носили ципеле – објашњава Тимотијевић.
Историчар напомиње да битка није имала већи стратешки значај за савезнике због зиме која је убрзо дошла и онемогућила веће напредовање трупа.
– Победом на Кајмакчалану српска војска је успела да заустави бугарску офанзиву вођену против француског генерала Мориса Сараја. Истовремено, ово је била и прва победа српске војске после напуштања Србије, годину дана раније. После освајања Кајмакчалана српска 1. армија и француске снаге су продужиле операције у којима је касније, у новембру освојен Битољ, чиме је ослобођен и први део отаџбине. Српске снаге су укупно имале 4.643 погинулих, рањених и несталих војника, од којих је Дринска дивизија имала 3.320 избачених из строја, или три четвртине укупног броја војника – навео је Милош Тимотијевић.
Историчар подсећа да се данас на врху Кајмакчалана налази мала спомен капела Светог Петра и додаје:
– Јужно од врха и капеле налази се Костурница где леже кости војника нађених по брдима после битке. Осматрачница која се налазила на Кајмакчалану, пренета је у Београд.
Овог месеца се обележава 110 година од Битке на Кајмакчалану, а на стогодишњицу (2016.) Србија је обновила Капелу и Костурницу и низом свечаности обележила годишњицу Кајмакчаланске битке.
Н. Р.
Фотографије: Архива Народног музеја Чачак
У БОЈУ НА КАЈМАКЧАЛАНУ ПОГИНУО БОГОЉУБ МОЛЕРОВИЋ, ВИТЕЗ КАРАЂОРЂЕВЕ ЗВЕЗДЕ
Богољуб С. Молеровић, потпуковник, витез Карађорђеве звезде, погинуо је као командант 5. батаљона Дринске дивизије у боју на Кајмакчалану, где је и сахрањен, али је 1932. пренет у породичну гробницу у Чачку. Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима (два пута), Златном медаљом за храброст и Златном медаљом за ревносну службу, наглашава Милош Тимотијевић.
– Богољуб Молеровић је завршио Гимназију у Ваљеву, Нижу школу Војне академије у Београду (1899) и Вишу школу Војне Академије (1904). Произведен је у чин потпоручника у јуну 1899. и унапређен у чинове поручника 1902. године, капетана II класе 1906, капетана I класе 1910, мајора 1913. и потпуковника 1916. године. Био је командир вода у 8. пуку Дунавске дивизије, 17. пуку Дринске дивизије и 2. Пешадијском пуку до 1902, командир чете у 18. Пешадијском пуку Дунавске дивизије до 1907. године и 7. Пешадијском пуку до почетка Балканских ратова. У Првом балканском рату командовао је четом у 7. Пешадијском пуку Дунавске дивизије II позива, а у Другом балканском рату био командант батаљона у 4. прекобројном пуку. У Првом светском рату био је командант батаљона у 18. Кадровском пуку до краја 1914. и учествовао у борбама на фронту према Албанији, код Маврових Ханова. Затим је био командант батаљона у 5. Пешадијском пуку Дринске дивизије I позива до реорганизације војске на Крфу 1916. године – навео је историчар Милош Тимотијевић.
(„Чачански глас“ први пут објављује фотографије потпуковника Богољуба Молеровића из збирке Народног музеја Чачак.)
