ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН „СРАМ ТЕ БИЛО“, АУТОРКЕ ВАЊЕ НИКОЛИЋ
Како унутрашње реченице обликују живот који живимо могли смо да чујемо прошлог петка, 11. септембра, на предавању под називом „Ко прича причу коју живите?“, у организацији Културно–образовног програма КЦ „Бора Ђорђевић“. Неке од тих порука нас оснажују, док друге, често непримећено, обликују наше страхове, осећај кривице, стида и припадности.
У другом делу програма, представљен је роман Вање Николић „Срам те било“. Идеју романа покренуле су реченице које се врло често изговарају, а за које немамо толику свест о томе какав утицај остављају, прво на децу, а онда и на одрасле, рекла је ауторка у разговору за наш лист, нагласивши да усвојене обрасце из детињства можемо променити, или их бар разумети на нов и другачији начин.
ПРЕИСПИТИВАЊЕ УНУТРАШЊИХ НАРАТИВА
На предавању „Ко прича причу коју живите?“ било је говора о томе како настају приче које причамо себи, како обликују наш идентитет и на који начин писање може да нам помогне да их препознамо, преиспитамо и, можда, напишемо другачије, односно, да ли је могуће променити причу коју говоримо себи. Ауторка романа „Срам те било“, Вања Николић, осврнула се и на појмове стида, кривице, самоприхватања и емоционалног наслеђа.
– Свако од нас одраста уз речи, поруке и уверења која временом постају део начина на који видимо себе и свет око себе. Неке од тих порука нас оснажују, док друге, често непримећено, обликују наше страхове, осећај кривице, стида и припадности. Питање „Ко прича причу коју живите?“ позива на преиспитивање тих унутрашњих наратива, да ли су они заиста наши или су настали под утицајем породице, окружења и друштвених очекивања. Постоје реченице које изговоримо једном и заборавимо их. А постоје и оне које остану са нама годинама. Неке смо чули од родитеља, наставника или друштва. Неке смо створили сами покушавајући да разумемо свет око себе. Временом, те реченице постају више од мисли. Постају приче, а приче постају одлуке. Коме кажемо „Да“, а коме „Не“, колико верујемо себи, шта мислимо да заслужујемо, колико простора себи дозвољавамо да заузмемо – уз постављање ових питања у предавање је увела Верица Ковачевић, уредница Културно-образовног програма КЦ „Бора Ђорђевић“.
У разговору за „Чачански глас“ непосредно пред предавање, Вања Николић објашњава како је настала идеја и наслов програма „Ко прича причу коју живите?“, инспирисан самом књигом, односно, романом „Срам те било“.
– Целу причу и идеју романа покренуле су реченице које се врло често изговарају, а за које немамо толику свест о томе какав утицај остављају, прво на децу, а онда и на одрасле. Не волим да причам о самој књизи, да тумачим оно што сам написала, јер мислим да људи треба да имају неку своју интерпретацију и осећај након прочитане књиге. Пошто сам драматург волим да дам додатно значење и да донесем неку додатну причу, тако је и настала идеја за сам програм. Моја идеја је у ствари била истраживање на који начин прикупљамо приче, на који начин их усвајамо и како нас оне даље обликују. Јер, само писање, као и причање, има своја правила. Када их знамо можемо да их употребимо корисно, али када их не знамо те приче нас „носе“ и утичу на нас, а да тога нисмо ни свесни – нагласила је Вања Николић.
Ауторка напомиње да током истраживања није ни била свесна да у ствари пише књигу о сраму, нити је била свесна да носи срам у себи:
– Започела сам истраживање саме теме. Јесте тешко да спознамо шта су нам урадиле реченице, на који начин су утицале на нас. Али, управо ширим приступом можемо да видимо како прича настаје, на који начин сами себи причамо приче и да је могуће те приче преобликовати. То је оно што је добро. Када их изанализирамо и када схватимо као утичу на нас, ми заправо имамо моћ да их кроз причање или писање преобликујемо.
Дакле, усвојене обрасце из детињства, који често утичу на самопоуздање и животне изборе, можемо да променимо?
– Да, усвојене обрасце из детињства можемо да променимо или да их бар разумемо на нов и другачији начин и да им дамо неко ново значење. За срам је интересантно да не воли да буде видљив, да се о њему прича и баш чињеница да ће неко слушати о томе, да ја причам о свом сраму и самој теми срама је нешто што га неутралише и умањује и аутоматски поправља самопоуздање.
ПИСАЊЕ ЈЕ ДИВНО ЗА СУСРЕТ СА СОБОМ
У другом делу програма представљен је роман Вање Николић „Срам те било“. Књига говори о унутрашњим гласовима који постају наша истина о себи и реченицама које често не изговаримо ми, изговоре их други, а ми их понесемо са собом и годинама живимо са њима као да су наша истина, најавила је Верица Ковачевић и додала:
– Кроз фрагментарне приче роман прати одрастање девојчице између љубави и страха, блискости и тишине, отварајући тему срама, породичних образаца и унутрашњих гласова који настају много пре него што научимо да их препознамо. Отвара тему о којој много ређе говоримо него о траумама.
Говорећи о идеји за роман и како се определила за наслов „Срам те било“?, Вања Николић је подсетила да она, иначе, има врло директне називе, јер је то њено суочавање са одређеном темом.
– Али, конкретно у овом роману, то је и наслов једне приче. У књизи постоји девет прича и сваки наслов је нека од реченица које се изговарају деци. „Срам те било“ је заправо врло честа, код нас је превише уобичајена и не сматра се да је увредљива, а директно утиче на биће детета. Обично се изговара „Срам те било што си такав“, а не „Срам те било што си урадио… нешто“. Та реченица ми је била најзвучнија. Тема самог романа је како се срам генерацијски преноси и то баш у женској линији, јер је тема женског срама врло интересантна. Врло отворено, ја имам циљ да привучем пажњу насловима. Али, истовремено мој циљ да и материјал буде довољно јак да може да носи тај наслов.
Ауторка је уз роман објавила и дневник, па читаоци могу бити и активни учесници.
– То је мој драматурски начин посматрања писања. Позориште је само по себи ангажовано, већ у том смислу што морамо доћи на представу где се нешто дешава. Добра представа нас води ка некој катарзи и промени, а за мене је уобичајено да то очекујем и од књиге. Пошто сам писала роман, циљ ми је била та емоција коју ћемо имати након читањ. Али, била сам свесна колико сам ја добила од промишљања о теми и тако је настао и дневник. У ствари, дневник служи да се особа која је прочитала роман и стекла неку емоцију суочи са својим срамом. Али, не тако да не зна куда иде и шта ради, већ ја читаоце, врло детаљно, водим кроз приче књиге и кроз њихове личне приче срама.
Књига има пуно порука, али можда је најважнија та да је могуће преобликовати своје приче.
– Писање је једна од прича коју је могуће преобликовати. Ако имамо потребу да пишемо то је наш начин и потреба нашег бића да се изразимо. Врло често се деси да се због неких реченица које смо усвојили као мали, или једне критике неке професорке пре 30 или 40 година, посрамимо. Али, то је могуће и преобликовати. Ја имам врло широк и отворен однос према писању. Не постоји један разлог и један начин за писање. Не морамо сви да добијемо награде, не морамо сви да будемо на топ листама најчитанијих. Писање је дивно средство за сусрет са собом. Апсолутно, из таквих сусрета са собом може изаћи књига као производ. Моја порука је да се сусретнемо са собом. Ако већ имам потребу да пишем зашто се не усуђујем да пишем, где и кад ми је неко нешто рекао и шта ми је јако важно. Основа срама је у томе шта ће неко да каже и шта ће да мисли. А ако ми уживамо у писању, небитно је шта ће ко да мисли, јер је то наш лични процес. Ја волим да увек имам нека места где сам почетник. Ово лето сам цртала, иако немам никакве везе са цртањем. Важан је процес и шта ћемо на крају добити. Врло често људи схвате да, можда, неће издати књигу, али им је начин на који су прошли кроз одређену тему изузетно драгоцен – нагласила је Вања Николић за „Глас“.
Вања Николић је драматуршкиња, писац и менторка за писање књига. Дипломирала је компаративну књижевност и драматургију, радила као драматуршкиња на више од 30 представа у позориштима широм Србије и објавила више књига за одрасле и децу. Оснивачица је платформе vanjatacka.com. У свом раду спаја наративне структуре, драматургију, о чему детаљно пише на свом блогу посвећеном процесу писања и менторском раду, подсетила је Верица Ковачевић.
Н. Р.
