Strah od pandemije, strah od korone… Kakva je to zapravo bolest? Моgu li ja da obolim, može li moje dete? Da li da izlazim napolje, da li da se vidim s kumovima na večeri? Možda oni neće hteti, možda se plaše, a neće da kažu, nerijatno im je… Koliko je ova maska koju nosim “zdrava”?… To su samo neka od pitanja koja su mnogima prolazila kroz glavu od marta. Bila je bura, pa zatišje, pa ponovo bura, pa sada opet najavljuju zatišje. “Da li je za verovati? “ Jedno od pitanja koje sada mnogima prolazi kroz glavu.
I konačno “izglasan” je novi model nastave. I konačno zna se kako će ona izgledati. Oni čije dete polazi u prvi razred osnovne škole i bez korone uvek su preopterećeni dilemama. Kako će se dete uklopiti? Da li će imati radne navike? Hoće li učiteljica biti dovoljno dobar pedagog, da neću morati ja da objašnjavam kod kuće?
Ove dileme ostaju sada u senci “korona dilema”. S obzirom na to, da od početka epidemije, mišljenja su kategorički podeljena od onih “korona ne postoji, to nije ništa” do onih “ne znamo sa čime se nosimo, treba biti oprezan”, pa čak i onih “od ovoga ćemo svi umreti” razmišljanja roditelja budućih đaka prvaka u skladu su sa njihovim mišljenjem o koroni. Oni, kojima je ona “ništa” pitaju se “šta lupetaju, šta dižu paniku, neka puste decu da idu normalno u školu” do onih “neću da moje dete ide u koletiv, ko zna kako će se zaraziti”.
Ako bismo nekako u “korona ludilu” uspeli da nađemo zlatnu sredinu, i dozvolli da neke dileme nazovemo realnim, to bi svakako bile sledeće: “A kako će moje dete nakon što celo leto nije pohađalo predškolsko, pa se zabavljalo crtaćima i igricama, steći radne navike na ovakvom modelu nastave”, “Da li će mu smetati maska”, “Da li će više biti skoncentrisan na masku ili na brojeve”, “Kako će prihvatiti “maskirane” učiteljice”, “Da li će stvarno postojati distance od 1,5 metra”, “Ko će sve to da kontroliše”, “Da li ću imati vremena ja da se bavim njegovim domaćim kada dođem kući”. Reklo bi se da su to sve opravdane dileme.
Oni koji su zaduženi, rekli su da su sve objasnili, do detalja. I jesu, sve su ispričali, pa i sa dodatnom stavkom “menjaćemo ako bude potrebno”.
Objašnajvano je i tokom leta. O svemu. Date su naredbe, a zatim i preporuke. Neki su odlazili u prodavnicu bez maske, neki ni slučajno. Neki su vodili decu na igrališta, neki su puštali crtaće. Neki su odlazili na reku, neki su uključivali klimu u stanu. Neki su se razboleli, neki nisu. Neki su umrli, neki nisu.
Na kraju, zahvalnost je uvek “odlazila odgovornim građanima”. “Disciplina građana i odgovornost su pokazali da možemo da suzbijemo epidemiju”. Disciplina i odgovornost zavise od svakoga ponaosob. Svako ima svoje pravo na mišljenje o “količini opasnosti od korone”. Svako ima pravo na mišljenje o teorijama zavere, drugi imaju pravo da ih “razbijaju”.
Tako, svako ima pravo da se pita kako su se deca celo leto igrala na igralištima, i niko nije kažnjavan i nikome nije zabranjeno. Neko drugi ima pravo da se pita da li su normani roditelji koji su svoju decu vodili na igrališta da dodiruju sprave, koje su dodirnute po zna koliko puta i ko zna od koga.
Svako ima pravo da se pita kako su bezbedna igrališta, a ne i škole. Dobro, drugi je prostor. Jedan otvoren, jedan zatvoren. Onda, postoji druga dilema na koju svako ima pravo – Hoće li zaista u školama biti onako kako su rekli i ko će to da kontroliše.
I na kraju, svako ima pravo da se pita hoće li moje dete biti bezbedno ili da li će mu smetati maska, da li je ona zaista neophodna.
Roditelji su dobli instrukcije. Imaju pravo na dileme, to im niko nije uskratio. Ali, imaju još jedno pravo – da biraju da li će deca da idu u školske klupe ili da pohađaju nastavu od kuće. Pošteno? Ili ne? Možda malo ironično? Ili ne?
Možda nekome može da deluje da sve ponovo zavisi od odgovornosti građana. Od odgovornosti roditelja. Izvolite, birajte. Imate pravo.
I. M.
